Водич на мистичком путу

анохришћански монаси оставили су за собом заиста обиман корпус езотеричне литературе која је по квалитету и степену мистичког учења којег садржи изузетно дубока, па ипак је све у свему мало позната савременом свету. Kако се њихов стил живота састојао у радикалној једноставности и повучености од света, монаси су могли посветити обиље свог времена помном истраживању ступњева и облика унутарњег живота људског духа. То их је у општем смислу учинило правим стручњацима кад су у питању процеси који изнутра обликују душу, а своја су учења износили првенсвено за поуку својих младих ученика. Млади монаси и каткад монахиње, често су путовали у монашке заједнице на истоку римског света у потрази за искусним духовним водичима (премда су монахиње обично биле везане за своје заједнице које су биле смештене на сигурнијим местима), и убрзо би најбољи духовни мајстори постајали надалеко познати привлачећи ученике из свих хришћанских земаља. Речи тих мудрих учитеља убрзо би биле записане — или за време живота од њих самих, или након смрти, када се сакупљало усмено предање које је иза њих остало.

Ова књига представља збирку те хришћанске монашке мудрости, један заиста мали избор из огромне количине учења која се у православним манастирима и дан данас користи. По узору на старе монашке приручнике, састављена је од три књиге: Praktikos, Theoretikos и Gnostikos. “Сентенције” (што на старогрчком подразумева једну заокружену мисаону целину) донесене су, опет на стари начин, у облику три “стословника” (центурија), или скупина од стотину изрека. Свака је сентенција била намењена за дневно созерцавање. Најпре би се ујутро научиле напамет да би се затим понављале у слободним тренуцима мира током дана. Такве тренутке исихије (душевног мира, тиховања) монаси су повезивали с једноставним активностима које су сачињавале њихов свакодневни живот у удаљеним пустињама. Монотона правилност покрета при плетењу кошара (омиљени монашки посао) била је проткана понављањем молитве и разматрањем дневне “сентенције“. Наш живот данас је много ужурбанији и захтевнији, али чак и они најзаузетији имају тренутке исихије, док чекамо аутобус или трамвај на пример, док се возимо, шетамо или само беспослено седимо. Такви нам тренуци пружају идеалну прилику за понављање сентенције и препуштање њеној дијалектици, извлачећи импликације из онога што би једна таква изрека могла за нас значити: како смо га већ доживели, како би могао расветлити неку истину о нашем властитом срцу, или о оном што тишти срце нашег пријатеља, или можда о тајним путевима којима нас Бог жели повести? Укратко, ова књига није предвиђена за једнократно брзинско чтитање. У свету који је опседнут инстант приступом човек се налази управо у таквом искушењу. Боље би је било употребити као фризби него приступити јој на тај начин. Постоје ствари, као што су семенке и биљке (и душевни склоп), којима је потребно одређено време у којем се могу неговати и развијати. Ова ће књига, надам се, бити интересантан историјски пример езотеричног духовног учења раних хришћана с којим би се многи учитељи мистичког живота могли поносити. Али висе од тога, она је замишљена као практичан “приручник” за оне који се желе пењати према вишим путевима мистичке спознаје унутар хришћанске традиције, и који — у времену када је теско доћи до живих духовних учитеља — траже искусне водиче на свом путу.

Монашки тражитељи у раној цркви

Ранохришћански монаси представљали су једну међународну заједницу која је цветала на свим грчким подручјима касног Римског Царства, такоде и у Сирији и Персији, у Египту око Нила и дубље у Африци: у Нубији (данашњем Судану) и етиопском горју. Настањивали су се на кршевитим и пустим подручјима Синаја, Палестине, Арабије и Турске (некадашње Kападокије), а у престоници касног Римског Царства, Kонстантинопољу, било их је толико да су постали готово државна служба, међу којима је било много преданих учењака и веледостојника. Након петог стољећа монаштво је постало популарно и на Западу где су Галија (данашња Француска) и Италија били главни центри. Убрзо се на целом ранохришћанском подручју, распрострањеном у кругу око медитеранског басена, појављују хришћански монаси који су живели или самотничким животом у близини села, или у малим заједницама пустињака окупљених у забаченим долинама, или у каквој кући где би водили заједнички живот. Ова три облика монашког живота у раној Цркви у четвртом веку су се усталила, и након што је Kонстантин започео трансформацију Римског Царства у хришћанско Византијско Царство, монаштво је више од хиљаду година цветало под покровитељством хришћанских царева. У неким центрима као што су Гора Атос на најистуренијем полуострву Халкидике у Грчкој, Печерска Лавра (манастирске пећине) у Kијеву, или манастири по планинама Трансилваније, овај начин живота наставио се виталношћу старих све до данашњих времена.

Врсте монашке литературе

Током те дуге историје нагомилао се големи корпус пробраног езотеричног учења које је међу монасима настајало понајприје из њихове властите потребе за сналажењем на путевима мистичког живота. Потпуна посвећеност потрази за Богом у крајње једноставном и сиромашном начину живота, у дисциплинованом раду, девствености, проучавању светих списа пророка и светаца који су им претходили, довела је до једног радикалног преусмеравања њиховог живота које је тешко замислити у хаотичној сложености и односима који чине контекст модерног западног друштва. Литература која је настајала од раног трећег века досегла је висок степен софистицираности. Учитељи попут Оригена, једног од најученијих платонистичких филозофа свог времена, створили су широк и елегантан систем библијске егзегезе као и методе потребне за прочишћење душе које омогућују њено просвјетљење и уздизање. Сви каснији напори на унапређивању хришћанске “духовне теологије” засновани су, у великој мери, на Оригеновом делу. Евагрије Понтијски, други велики интелектуалац из ранохришћанског периода, био је један од најуспешнијих у примени високе филозофске традиције Оригена на свакодневне потребе аскетских заједница у којима се тражило напредно поучавање из духовне психологије. Kако се хришћанство развијало и ширило као државна религија, оно се све више окретало према рационалном оправдању своје теологије. Та је тенденција тим више узимала маха како су се бројни чланови међународног хришћанског покрета упуштали у расправе о доктринарним питањима, а римски цареви, као одговор на то, давали теолошким одлукама епоскопа (присуствујући концилским дебатама) снагу римског Лакона. Монашки текстови, насупрот томе, били су углавном незаинтересовани за ту полемику. Та је литература била посвећена тајнама унутарњег живота, потрази за начинима остварења духовног мира, милосрђа ичисте молитве. Током дугих векова рационалистички дух хришћанске аргументације једва да је спласнуо. Генерације су се смењивале једна за другом и свака је оставила за собом полемичку литературу свога времена. На Западу се појавио покрет, касније назван реформацијом, који је почео проповедати Јевандеље слободне милости која се може примити само на основи вере; покушај монаха да спасење остваре ђелимично кроз аскетски напор постао је анатема. Слабљење монашке традиције који је потом уследио у великим деловима Европе, даље је допринео формалистичкој рационализацији духа западног хришћанства и осиромашењу његове мистичке традиције. У источнохришћанском свету није се догодила никаква реформација. Његово fiлозофско и културно јединство с неколико краткотрајних изузетака наставило се у дубокој органској повезаности с принципима хеленистичке културе који су били постављени још у антици.Византинци су свој религијски и културни састав сматрали хеленизмом крштеним Јеванђељем; свакако да су задриали римску вековну политичку страст за културним јединством, али су ипак придавали велику важност и слободи појединаца. То је та флексибилна мешавина која је успела избећи ону врсту централистичке контроле уочљиве у западној цркви, која је онда неизбежно довела до далекосежних националистичких буна у касном средњем веку. Успон ислама на изворним подручјима источне Цркве вековима је угрожавао слободу хришћана али је довео и до једне блажене скровитости живота у манастирима који су преживели — а преживели су у великом броју. Живот тих источних православних манастира следи, често непроменљиво, облике првобитних заједница, и у њима су духовни текстови езотеричке традиције били пажљиво чувани, преписивани и преношени за темељно образовање нових генерација духовних тражитеља који припадају једној заједничкој култури која јос увек уједињују хришћански исток од Сирије до Румуније и од Етиопије до Русије.

Троструко уздизање: Praxis, Theoria и Gnosis

Најранији су писци били склони подели свог духовног учења на три основне категорије које одговарају ступњевима почетних тражитеља, затим младих монаха с неколико година стажа и коначно оних напреднијих. Поуке су обично биле изражене у облику кратких пасуса који су били намењени за учење напамет и за учестало размишљање током дана или чак седмице, све док се не распукну попут плода на језику монаха и открију свој унутарњи укус трагајућој души. Иста је пракса била усвојена у погледу текстова Писама, нарочито Псалама. Библијски се текстови у монашким списима често цитирају и ја сам у тим случајевима навео поглавље и стих о којем се ради. Они који ће их потражити у Библији требали би знати да монаси увек наводе грчку Септуагинту, верзију која се често разликује од превода који су данас обично [2 у употреби, како у самом тексту тако и у нумерацији (код Псалама је та нумерација помакнута за један број унатраг). Поред тога, монаси често више алудирају на текст него што га прецизно наводе, што је знак да га наводе по сећању. Наиме, преписи Библије у старини обично се нису могли наћи у свакој келији него само у главним црквама. Kратки текстови за меморсање звали су се кефалиа, што на грчком значи “главе” или “поглавља”. Стога је збирка тих моначких приручника обично била насловљена као Kњига поглавља. Први ступањ учења звао се Практикос; нешто попут “вежбања” или савладавања основне технике. То је припремни ступањ у молитвеном животу и мистичком трагању. Ту се углавном ради на развијању дисциплиниране пажње и способности потребних за уочавање често комплексних стања које устројавају психу трагатеља. Чврсто монашко уверење, засновано на хришћанској идеји да је душа створена на слику и прилику Бога, било је да пре него што се било ко сме усудити да истражује тајанствена деловања божанског Духа у човеку, мора доћи до једног дубљег познавања самога себе. Модерна наука психологије (и можда чак савремени правац психологије као једне потраге за аутентичним ја) произишла је из тежње хришћанских монаха за сагледавањем унутарњег живота као првог ступња на мистичком путовању. Реч потиче из грчког језика и значи “проучавање душе”. Импресивни напредак психолошког разумевања у двадесетом веку заменио је нека застарела тумачења античке психологије (нарочито њену склоност да узрок опсесивних жеља приписује демонском утицају), али није надмашио њену главну традицију мудрости. То посебно вреди у погледу оног што је настојала рећи о духовном субјективизму, о раскринкавању многослојних верзија лажног ја које тако често конструишемо, или о потрази за душевним миром, интегритетом и стабилношћу. Надаље, премда је “психологија” била од фундаменталне важности за ране хришћане, она је била само први ступањ на трострукој стази уздижућег трансцендентног путовања. Други ступањ напредовања, након Практикоса, звао се Теоретикос. То је био технички термин за “мотрење” и односио се на духовни ступањ кад су темељи моралне и аскетске дисциплине већ били постављени (за пустињаке који живе у девствености то је био знатан физички подухват који је укључивао дуга бдења, постове и одржавање личне чистоће и самилости према другима). Kад је коначно савладао лекције Практикоса духовни тражитељ прелази на тражење упутстава за ређавање потескоћа унутарњег живота. Други ступањ био је усредоточен на проблеме који се стално изнова јављају и који заустављају духовника у његовом напредовању. Степен Теоретикоса сличан је ступњу на развојном путу музичара који је савладао елементарне вежбе и сада жели превазићи ограничења своје тренутне технике како би досегао ступањ виртуозног умећа. Шта је то што зауставља различите индивидуе у напредовању, у ослобађању од својих предрасуда и страхова како би постајали све просвјетљенији? Теориа испитује то питање из разних углова. Трећи ступањ монашких поука био је резервисан за искусније монахе и често предмет дугих расправа из којих су млади монаси били искључени. Тај се ступањ звао Гностикос. Та реч изражава стање знања или разумевања. У хришћанским круговима, од касног трећег века на овамо, кад су списи ранијег гностичког покрета увелико били потиснути од главних епоскопа и теолога традиције, та реч се користила као технички термин монашке литературе за езотеричне спекулације и размишљања о вишим тајнама. Многе од тих каснијих хришћанских “гностичких расправа” такоде су потпале под осуду епископа и биле потиснуте или чак уништене. Нека гностичка поглавља ипак су преживела будући да су напреднији монаси традицију духовниачке мудрости успели одржати живом, успркос бројним противницима — онима изван Цркве, па и онима унутар ње — који су често покушавали затрти утарња струјања хришћанског мистицизма услед њиховог несналажења с традицијом горљиве личне мудрости коју није увек лако контролисати ни деfiнисати. Kњиге гностичких поглавља често су загонетне и тешке за тумачење. За разлику од књига практичних и мотрилачких поглавља оне нису биле предвиђене за поучавање оних који такве ствари још нису искусили. Онима који су већ искусили нешто од тога гностичка су поглавља требала послужити више као знак да је било и других попут њих који су такоде искусили деловање божанског Духа у своме бићу и који су могли разговарати на једнаком нивоу о вишим тајнама.

Пустињачке мајке

За разлику од другог хришћанског миленијума када се глас женских учитеља подиже с једном свежом снагом и новим увидима, првих хиљаду година хришћанства женама генерално није било допуштено много приступа скупом литерарном образовању које је представљало основну припрему свих ретора и писаца у антици. Тако, премда су њихови гласови сигурно били присутни и витални у црквеним пословима и у струјањима мистичког живота, у текстовима монашке традиције нису добро заступљени. Сачувана су нам имена великих монахиња и визионарки: Синклетика, Сара, Проба, Макрина, Меланија, Приска, Перпетуа и многе друге. Али такве жене, које су стајале усред женских аскетских заједница као њихове “амме” (мајке или духовне старатељке), нису оставиле за собом значајних реторичких списа попут мушкараца, који су у многим случајевима били такоде рукоположени свештеници и епископи, као и монаси. Можда би други миленијум мистичког хришћанства боље послужио за одавање признања женској учитељској традицији. У овој књизи, Амма Синклетика и Амма Сара једине представљају древне пустињачке мајке.

Мала филокалија

У осамнаестом веку, монаси са Свете Горе Атос (византијске монаишке колоније у Грчкој која је јос увек активна) издвојили су из великог монашког корпуса многе значајне текстове и приредили једну вишесвесчану збирку којој су дали наслов Филокалија (љубав према Лепом/ Добром). Та је књига постала једна од главних надахњујућих књига у свим Источним православним манастирима, све до данас. Ова нача књига, у којој су садржани многи одломци из те старе грчке збирке, и сама је једна мала Филокалија. У њој су представљени највећи езотерични хришћански мудраци грко— византијске, либијске, египатске, палестинске, сиријске и персијске традиције, који су писали у првом миленијуму.

John A. McGuckin

Празник Преображења

6. августа 2001.

Преузми књигу >>>