агреши једном неки монах који је живео у општежићу; а беше у тим крајевима некакав отшелник који се много времена није појављивао. Дође, дакле, старешина општежића старцу и исприча му шта се збило.

А он рече: „Истерајте га.“

Напустивши заједницу, монах изађе у неку јаругу и стаде тамо да плаче. И догоди се да његов плач чуше неки од браће који беху пошли ави Пимену па, приступивши монаху, нађоше га у великом болу и замолише га да заједно с њима пође старцу.

Али он не хтеде, говорећи: „Овде ћу умрети.“

Те они, дошавши код аве Пимена, испричају му шта се догодило. А он их замоли да пођу код њега, говорећи: „Реците му: ‘Ава Пимен те зове’.“

И дође монах старцу; па када га овај виде тужнога, устане и целива га, па весело разговарајући с њим, позове га на обед. И пошаље ава Пимен једнога од браће ка ономе отшелнику, рекавши: „Много година сам желео да те видим, слушајући о теби, а због обостране лењости нисмо се сусрели. А сада, вољом Божијом, и пошто се појавио разлог, потруди се и дођи овде да се видимо.“

А овај, који никада није излазио из своје келије, чувши то рече: „Да Бог није надахнуо старца, не би ме позивао.“ И он устане и пође код њега.

Па пошто су радосно поздравили један другога, седоше. Рече му ава Пимен: „Два човека беху у једном месту, и обојици неко умре. Па један остави свога мртваца и оде да оплакује мртваца онога другога човека.“

Кад старац то чу, дирнуше га те речи, па се сети шта је учинио, и рече: „Пимен је горе на небу, а ја доле на земљи.“