Умрети свету значи не деловати у свету у његовом палом стању, већ укључити се у духовном смислу, са скривеним ликом Божјим, којег свако од нас носи. То нема никакве везе са самоуништењем или уништењем света. Управо супротно, када умремо свету, започињемо процес рађања у Христу, што се такође одражава на свет као нови благослов, ново дејство благодати.
Брат је питао великог старца (Варсануфија) како да разликује помисли, тј. која долази од Бога, која од природе а која од демона.
„Нечастиви је пуштен да искушава човекову умну силу
и да је дан и ноћ узнемирава. Падне ли ум, пада све.“
Преподобни Симеон Нови Богослов
…
Човек је по природи страсно биће. Он не може да буде бестрастан. Страсти су оно руководно начело у човеку које чини динамички карактер сваке личности. Не постоје добре и лоше страсти. Постоје само страсти којима људска слобода даје добар или лош правац…
… Наставите читање „О страстима и њиховим вишедимензионалностима“
Чему труд да будемо православни?
Мислим, заиста, ако морално учење Цркве не сматрамо формативним за наш живот у Христу, онда чему да се називамо православним хришћанима? Овде не говорим о правима, већ о савести.*
Аутор: Лариса Березан
Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе…
Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво.
Наставите читање „Протојереј Андреј Ткачов – Потреба за општењем“
Због чега наступа охладнелост у вери код цркених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?
Завист је страст мрзеће душе, која се изједа због успеха ближњега. То је жалост и зловоља због туђега добра.
Подвижничка слова 