не који у свету творе знамења, чуда и имају моћ не изједначуј са онима који безмолствују поседујући знање. Неделатност безмолвија заволи више него храњење гладних у свету и обраћање многих народа ка поклоњењу Богу. Боље ти је да самога себе ослободиш од окова греха него да робове ослободиш ропства. Боље ти је да се помириш са својом душом у једномислију три дела која те сачињавају, тј. тела, душе и духа, него да својим учењем помириш оне чија се мишљења разилазе, јер Григорије каже: „Добро је богословствовати Бога ради, али је за човека далеко боље да очисти себе за Бога“. Боље ти је да замуцкујеш поседујући знање и опит него да, услед оштрине свог ума, изливаш поуке као река. Корисније ти је да се побринеш да твоја душа, умртвљена услед страсти, васкрсне упућивањем (твојих) помисли ка Божанском, него да васкрсаваш мртве.

Многи су имали моћ1, васкрсавали мртве, трудили се да преобрате заблуделе, творили велика чудеса; њиховим рукама многи су били приведени ка богопознању, а онда су, после свега, оживотворивши друге, сами запали у мрске и гнусне страсти, (душевно) умртвили саме себе и постали саблазан многима када су разоткривена њихова дела, јер су увек били душевно болесни и за своје душе изгубили наду у Бога на поменути начин2. Слабост њихових чула није била у стању да сусретне и поднесе пламен ствари који обично разјарује жестину страсти, јер је њима још увек било потребно чување, односно – да уопште не виђају жене, да се не препуштају одмарању3, да не стичу новац и друге ствари, да никоме не буду старешине и да не буду изнад било кога.

Боље је да те сматрају неуким због твог малог умећа да противуречиш, неголи (да те сматрају) једним од мудраца због бестидности4. Буди сиромашан ради смирења уместо да будеш богат због бестидности. Оне, који се придржавају учења противног твоме, разобличуј снагом својих врлина, а не уверљивошћу својих речи. Кротошћу и сталоженошћу својих уста присили бестидност непокорних да заћути. Разобличуј неуздржане племенитошћу сопственог живота, а оне који имају бестидна чула – уздржаношћу својих очију.

За све дане свог живота, ма куда да одеш, сматрај себе путником, како би могао да се спасеш штете која се рађа из неусиљености (слободе) у опхођењу. У свако доба мисли за себе да ништа не знаш да би избегао прекоре – због подозрења да хоћеш да туђе мишљење уобличиш по своме. Нека твоја уста увек благосиљају и нико те неће клеветати, јер се из клевете рађа клевета, а од благосиљања – благосиљање. У сваком делу сматрај себе недовољно добрим да би учио, и током читавог свог живота бићеш мудар. Не преноси другоме оно што још ни сам ниси достигао (на делу) како се не би застидео самога себе и како се, након упоређивања твог живота (са твојим речима) не би разоткрила твоја лаж. Ако некоме почнеш да говориш нешто корисно, онда говори као онај који тек учи, а не самоуверено и дрско, и унапред самога себе осуди и покажи да си нижи од њега, како би оном ко те слуша показао смирење, подстакао га да слуша твоју реч и да приступи ка делању, па ћеш бити поштован у његовим очима. Ако можеш, у сличним случајевима говори са сузама, да би био од користи и себи и онима који те слушају, и благодат Божија биће са тобом…

Св. Исак Сирин, „Подвижничка слова“

(Слово 56, „О љубави према Богу, о одрицању од света и починку у Богу“)

1 У сиријском тексту: „чинили чуда“.

2 У сиријском тексту: „поменутим страстима“.

3 У сиријском тексту: „наслађивању животом“.

4 У сиријском преводу: „боље је нека те глупи окривљују за неукост, него мудри због бестидности.“