„Да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос…“ (Еф 4,14-15)

Gaudi Oвде апостол користи реч „деца“ (νήπιοι), која се у Новом Завету често употребљава у негативном смислу, означавајући незрелост и несталност. То није иста реч коју је употребио Господ рекавши да будемо као деца (παιδία).

Упозорење светог Павла је нарочито значајно данас, у добу интернета. Суочавамо се са различитим ставовима и порукама, било да су у питању рекламе, вести или коментари на друштвеним мрежама, који до нас често стижу хаотично, без икаквог реда. Скоро неприметно затичемо себе како нас „љуља и заноси сваки ветар учења“ док кликовима одабирамо садржаје који су можда непотребни, оптерећујући или чак штетни по наше духовно здравље. Насумично упијање свих ових информација се може лоше одразити на нашу способност „да будемо истински у љубави„.

Започнимо нови дан чврсто држећи пажњу у Христу, у молитви и тихом созерцању Његових речи. Потрудимо се „да у свему узрастемо у Онога који је глава“ и допустимо Му да буде котва наших мисли, речи и „кликова“.

Post divider 1

Ова дивна поука коју је са нама поделила сестра Васа (Ларин) управо се подудара са циљем блога који тренутно читате – да буде позив и подстрек да свој живот усмеримо ка Христу колико год је то у нашој моћи, коликим и каквим год да смо талантима обдарени, а нема човека који то није. Како ћемо то боље остварити ако не читајући, слушајући и живећи слова вечног живота која прожимају и превазилазе сав простор, сво време и до савршенства узносе све оно што својим мајушним енергијама започнемо, слова којима нас Господ свакодневно позива Себи?

Post divider 1

Gaudi Tако, божанствени Симеон Нови Богослов каже: „Уистину су ретки они, а поготово сада, који знају како да воде и спретно лече словесне душе. Јер су се многи, можда, претварали да стичу или су заиста стекли: пост, бдење, и побожан изглед, и са лакоћом могу да говоре из груди и да уче како умножити речи; али само је неколицина оних који су одсекли страсти смиреномудреношћу и непрестаним плачем и сузама, и који стичу главне врлине неодвојиве од њих самих.“ Као потврду својих речи он наводи најдревније Свете Оце и говори овако: „Јер наши божански Оци кажу: ко жели да одсече страсти, одсеца их плачем, и ко жели да стекне врлине, стиче их плачем. Јер је очигледно да монах који не плаче свакодневно, не одсеца страсти, нити твори врлине, нити је причасник (духовних) дарова; јер је једно“, каже „врлина, а друго су дарови.“

Исто тако, богоносни Отац који нам је тако близак, руски светилник, Нил Сорски, испитавши све ово брижљиво у божанским списима и видевши бедно стање ових времена и садашњу људску небригу, у предговору своје књиге овако саветује ревнитеље: „Са великим боловима се мора тражити необманути учитељ; а ако не нађемо таквога, тада су на Свети Оци наложили“, каже, „да се поучавамо из божанског Писма и учења Светих Отаца, послушавши Самог Господа, Који је рекао: ‘Истражујте Писма, јер (…) у њима имате живот вјечни’ (Јов. 5,39).“ И ако је овај светитељ говорио тако само у вези са умним делањем (Исусовом молитвом), утолико је потребниједа нађемо искусног лекара и необманутог учитеља за избављење душе од свих злих страсти и за поучавање правом путу вршења Божјих заповести.

Стога, брате, имамо крајњу потребу да учимо дан и ноћ, са много бола и много суза, из божанских и светоотачких списа, и да се поучавамо у заповестима Божјим кроз делање наших Светих Отаца, примајући тако савет истомислених ревнитеља, наших најстаријих Отаца. И тако, милосрђем Христовим и самоприсиљавањем, можемо добити спасење.

Свети Пајсије Величковски – „Човек иза Добротољубља“

Advertisements