Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га;
а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. (Мт.16,25)


ечено треба овако разумети: сачувати живот свој значи жалити себе, а изгубити живот – не жалити себе. При томе треба подразумевати да се говори о путу заповести Господњих или делању у Господу. Спасава се, дакле, онај ко дела Господу, испуњавајући Његове заповести не жалећи себе. Онај, пак, ко жали себе – гине. Ако само станеш да жалиш себе, неизбежно ћеш се показати рушитељем заповести и, према томе, рђавим слугом. Каква је пресуда рђавом слузи? Баците га у таму најкрајњу; тамо ће бити плач и шкргут зуба. Потрудите се да пазите на себе макар у току једног дана, и увидећете да саможаљење смета свим нашим делима, удаљујући спремност да их вршимо. Без труда и напора, међутим, ништа нећеш урадити. Жалећи себе због напора, уклањаћемо се од дела. Постоје дела која, хоћеш-нећеш, мораш учинити. Таква се дела врше неодступно, макар и са трудом. Ту се саможаљење побеђује саможаљењем. Ако не радиш – нећеш ни јести. Пошто дела заповести нису такве врсте, услед саможаљења увек ће бити изостављена. Попуштање рђавим делима се такође врши ради саможаљења. Жао ти је да се одрекнеш онога што ти се прихтело и жеља се испуњава. Она је, међутим, или непосредно грешна или води ка греху. Према томе, онај ко себе жали увек изоставља оно што је потребно, док, са друге стране, себи попушта у ономе што не приличи. Тако долази до тога да постаје неприкладан за било шта. О каквом се спасењу ту још може говорити?

Свети Теофан Затворник,
из књиге „Мисли за сваки дан у години“

Нема те рђаве склоности људског срца која се не може савладати дисциплином.

Луције Енеј Сенека

оптање користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.

Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не, благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

Старац Пајсије Светогорац,
из књиге „Чувајте душу“

Ако твоја снага није сразмерна задатку немој мислити да то превазилази људске моћи, већ ако је нешто човеку (људској природи) могуће веруј да се то односи и на тебе.

Марко Аурелије

светој књизи Откривења омражени број Χ Ξ ς (666) наведен је као ознака идентитета Антихристовог, којим он жели да означи (=запечати) и присвоји себи људе последњих времена.

Међутим, измиче нам још једно тумачење овог броја, ког можемо размотрити на следећи начин у виду Χ Ξ ς: Христос коме је стран/туђ/далек Крст (= Христос коме је Крст нешто страно/туђе/далеко). Ово је најслађе и најопасније искушење свих еопха, а нарочито последњих времена. То беше и једно од последњих искушења нашег Господа, на Крсту распетог.

Сви ми тражимо Христа, али без уподобљења Крсту. Хоћемо неког Христа који је скројен по нашој мери, без жртвовања, сведочења и исповедања. Хоћемо веру која ће нам пружити удобан живот на овом свету, али нас истовремено одвести у рај. Неку веру која ће премостити нашу грижу савести и наше издајство. Неког млитавог Христа без рана од ексера на Њему. Чак су и фарисеји изазивали Господа нашег, на Крсту распетог, говорећи му: „Сиђи са Крста“ (Мт. 27, 40).

Крст је, дакле, једини пут ка Христу; стога су за нас најузвишенија част и позив када нас Христос призове гласом свога часног Крста и жртвоприношења да се приближимо Њему. „Слатки Исус се спознаје у невољама!“ (о. Јосиф Исихаста)

о. Дионисије Табакис,
свети храм Пресвете Богородице Нафплиотијске

Превод: Лазар Нешић

 

фото