Аутор: Лариса Березан

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе…

 

Gaudi Lоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозинком: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!»

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи га много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима бих желела да се зауставим подробније.

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «осећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!».

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – страстима.

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем:

«Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се потчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља човека бива не само поражена него фактички поробљена».

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу,  с ким да оснујемо породицу, итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

«Разум  је слуга срца», – говори свети Јован Кронштатски.

На таква начин, усмереност (вектор) ума се одређује управо усмереношћу срца.

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од страсти – од гордости, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља и др., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

Страст је притом, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћују.

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се претварају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових недара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

Укратко, смисао таквог учења је такав: «ако емоције доносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – никад се не зна…»

Избављајући се од страдања ми губимо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо резултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здраво-мислећи човек до тог закључка може доћи и сам.

На такав начин, као закључак на гореречено, ја бих рекла да није потребно слепо веровати својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергији). Веома често нас они обмањују, скривајући из своје маске елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

Тако да смо се, драги другови, опет вратили схватању пагубних крајности.

И на прагу нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе зраче, по могућности, само радошћу, љубављу и срећом, како у све празничне дане тако и током целе године!


P.S. Ако Вам се свидео чланак и хоћете да сазнате још више о томе како пронаћи себе и побољшати своје односе с блиским људима пријавите се на листу за примање новости сајта!   http://obresti-sebya…cii-ili-strasti

 

Извор, фото

Advertisements