Предговор умировљеног еп. ЗХП Атанасија

српском издању Добротољубља

„Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују дарује награду – вечно обожење“. Овим речима Свети Максим Исповедник и Свети Григорије Палама изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере“ своје, по „мери дара Христова“.

Gaudi Kао што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: „Нема већег безобразлука и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио“. Зато су Свети Оци писали само оно што су сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једнога од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: „Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (Кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца, дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања – коначно и неповратно – у десницу Господњу, са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)“.

Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? – Пре свега:

вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и свлачењем са себе старога палоадамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља, Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). „Ништа силније од вере, ништа равно молитви“, вели Свети Јован Златоусти. „Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и ипостаси у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме“, а то сједињавање и јесте истински хришћански живот – живот са Христом и у Христу. Христос је „Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере“ наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-20).

Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом. „Молити се Богу треба већма неголи дисати“, вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак, познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: „Молитва је код почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост. И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа“ (Добротољубље, Главе о молитви, 113).

Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Добротољубље: „ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења“ – благодаћу Духа Светог (Предговор Филокалији).

Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и снагом, „теоријом“ {=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело, у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања, забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно, свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.

https://i2.wp.com/www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2015/02/49036.jpgРеч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: „Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе“ (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они „грађани пустиње“, који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу „анђелима у телу“ настанили и „земљу онебесили“, као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Евергетинос, састављен од монаха Павла, оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, лепо и добро, умно делање и делатно созерцање.

Данашња, пак, Филокалија=Добротољубље, као богата збирка текстова „светшених трезвењака“, састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору, предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу, што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794) и штампао га у Петрограду 1793. г.

Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао I том Добротољубља, и даље до 1890. сваке године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског, скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).

Наши вредни монаси Хиландарци кренули су у превод са руског и издавање на српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве, Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних хришћана.

Свети Иларион Велики

22. 3. 1996. Ман. Тврдош

Еп. ЗХП Атанасије

Divider Transparent bkgrnd 2

Предговор св. Теофана Затворника руском преводу Добротољубља

Gaudi Pредлажући љубитељима духовног штива свима познато Добротољубље, сматрамо потребним да кажемо неколико речи о чему се ради.

Речју „добротољубље“ преводимо грчку именицу „Филокалија“, која значи: љубав према прекрасном, узвишеном, добром. Најнепосредније, оно садржи објашњење сакривеног живота у Господу Исусу Христу. Тајни истински хришћански живот у Господу нашем Исусу Христу се зачиње, развија и усавршава по благовољењу Бога Оца, дејством благодати Пресветог Духа која је, по мери свакога понаособ, присутна у Хришћанима, под вођством самог Христа Господа, који је обећао да ће бити са нама у све дане, и то нераздвојно.

Благодат Божија све призива таквом животу. Он не само да је свима доступан, већ је и обавезан, будући да се у њему налази суштина Хришћанства. У њему не учествују сви који су позвани, као што ни сви који у њему учествују нису његови причасници у истој мери. Изабраници дубоко улазе у њега, високо се пењући по његовим степеницама.

Његови облици, као и богатство области у којима се он раскрива, нису мање обилни и разноврсни од пројављивања обичног живота. И када би било могуће јасно схватити и изразити све што се у њему дешава и све што је нераздвојно од истине живота по Богу: непријатељске нападе и искушења, борбу и противљење, падове и устајање, ницање и укрепљење разних појава духовног живота, степене општег напретка и стање ума и срца које одговара сваком од њих, узајамно дејство благодати и слободе, осећање близине и удаљености Божије, осећање сведржитељског промишљања и потпуног и неповратног предавања себе десници Господњој, уз одрицање од свих властитих начина деловања и уз непрестано и напрегнуто дејство – добила би се колико привлачна толико и поучна слика, слична представи светског путовања.

Путници обично пишу забелешке приликом путовања о свему што је вредно пажње. Своје забелешке су оставили и изабраници Божији који су у свом многотрудном путовању у разним смеровима проходили све путељке духовног живота. Свакако, значај обе врсте путописа није подједнак.

Они који немају могућности да путују могу да стекну приближно тачне представе о далеким земљама и не покрећући се са места, тј. посредством читања путних забелешки других путника будући да су облици живота читаве творевине мање или више слични међу собом, ма у којој земљи се пројављивали. Међутим, тако нешто не важи за искуство духовног живота. Њега могу да схвате само они који и сами путују. За оне који нису ступили на њега, он остаје потпуно непозната наука. Па чак ни они који су ступили на његово поприше, не могу га одмах схватити. Њихови појмови и представе постају јаснији сагласно са напредовањем у путовању и удубљивањем у области духа. Саобразно са умножавањем личних опита духовног живота, код њих постају јаснија и схватљивија указања светих отаца.

Уосталом, приказивање разних појава духовног живота, које садрже светоотачки списи, није без значаја и за све Хришћане уопште. Из њега свако може да схвати да постоје још виши облици живота од оног на коме се човек може наћи и са којим се његова хришћанска савест иначе може мирити, наиме да постоје још виши ступњеви савршенства којима треба тежити и ка којима се човек може успињати. Пружајући такво схватање, оно ће свакако побудити на ревност ка напредовању, привлачећи ка бољем од онога што човек поседује.

За оне који су ступили на пут ка бољем и савршенијем, оно пружа неопходна указања у сумњивим и двосмисленим случајевима, када недостаје одговарајуће духовно руководство, или када и оно само наилази на неодлучност која не омогућава да се да одлучно решење које би одстранило свако колебање код путника. Како се не би учинила погрешка врло је важно знати како и где ступити ногом у одређеном случају. И шта! Засијавши слично светлости муње усред ноћи одређена отачка изрека разгони таму.

Уопште, оно је духовни расадник у који верујући, читајући поуке о појавама духовног живота, улази свешћу и срцем. Осећајући приметне утицаје снажних сагледавања, он запажа да се налази у једној посебној, светлој и животворној атмосфери. То су утешни тренуци у којима се обично зачињу и сазревају разни изданци на дрвету духовног живота. Због тога није чудно ако онај који је то осетио жури да сваки слободни тренутак посвети изучавању искусних описа духовног живота, као што онај који воли добитак трчи ка месту где га може стећи, и као што онај који воли задовољства иште место за уживање. Он често у њима хоће да удахне оживљавајући и ободравајући духовни ваздух. Ту заиста нема празне знатижеље. Не, то је дело од суштинске потребе за напредак и добро стање нашег духа.

Ето због чега је истинским Хришћанима увек било неопходно да у рукама имају светоотачке списе о духовном животу. Да би се похвалном осећању такве потребе изашло у сусрет, на онима који су имали могућности и способности за такав посао лежао је дуг да припреме светоотачке списе. Због тога су се и појављивала издања у поптунијем обиму, као на пример, Светог Макарија, Светог Исаака, Светог Јефрема Сирина, Светог Лествичника, и многих других, или, пак, њихови зборници. У такве зборнике, и то најбоље, спада и свима познато Добротољубље.

Сада је јасно шта је то Добротољубље. Оно нам пружа речи и поглавља свештеног трезвоумља, тј. потпуно расуђивање и кратке изреке о унутрашњем духовном животу, у свим његовим појавама и делима. Та књига је састављена за духовне потребе ревнитеља духовног развијања. Они који су је читали, знају каква се ризница духовне мудрости у њој налази: они је читају и наслађују се.

Приређивач садашњег издања Добротољубља је у почетку имао у виду једноставно да провери претходне преводе и да преведе непреведено, како би читаоцима понудио целокупан текст грчког оригинала. Међутим, током рада он се убедио да је нама корисније да увећамо Добротољубље. Иако је грчко Добротољубље потпуније од словенског, ипак ни оно не садржи све што су нам свети оци пружили као руководство за духовни живот и што бисмо хтели да пружимо на корист и утеху онима који воле такво штиво. Због тога је зборник који предлажемо знатно порастао по обиму.

Наш нови зборник иде по трагу ранијег Добротољубља. Међутим, ми смо у њега унели и текстове који се не налазе у претходном, уколико смо приметили да их одређени свети отац поседује. Такође, ми смо наш зборник обогатили и списима других отаца који су писали о духовном животу. Тако је, на пример, у претходни зборник Добротољубља од Светог Антонија укључено једино 170 поглавља о доброј наравствености и светом животу, док нови зборник садржи и остале његове текстове. Свети Макарије је био изостављен (укључен је био једино кроз 150 поглавља, у ствари Метафрастова препричавања), док је код нас заступљен у извесном систематском поретку, и то његовим властитим речима. Од Светог Исаије Отшелника тамо се налазе само 27 поглавља, његових кратких изрека, док се код нас налазе сва његова позната Слова, укупно 27, у новом преводу са грчког. Слично је учињено и у вези са Евагријем и преподобним Марком. Сличан поступак ће се применити и на остале томове Добротољубља.

Такав је начин састављања новог Добротољубља. Оно ће ићи по примеру првобитног, уз допуну оних текстова који ће љубитељима таквог штива пружити потребно руководство у животу по Богу.

Све списе нећемо наводити у целини, будући да је много лакше мисли износити кроз изреке. Понегде ћемо их наводити у извесном систематском виду, а понегде без њега. Међутим, саме отачке поуке ће се увек предлагати речима самих отаца.

Читаоцима предлажемо први том Добротољубља у новом облику. У њега улазе:

  1. Списи Светог Антонија;
  2. Изреке из Беседа Светог Макарија;
  3. Слова преподобног Исаије Отшелника;
  4. Поуке преподобног Марка Подвижника;
  5. Списи Евагрија монаха.

Исти редослед постоји и у грчком Добротољубљу. Код нас ће Свети Касијан, који је смештен између Евагрија и преподобног Марка, своје место наћи у другом тому.

Divider Transparent bkgrnd 2

Одломак из писма св. Пајсија Величковског

упућеног архимандриту Теодосију

(које је садржано у оптинском Житију блаженог Пајсија, стр. 208-217)

Gaudi Šто се духовне стране тиче, обавештавам твоју светост да сам у вези са изласком светоотачких књига из штампе, и на грчком и на словенском језику, обузет и радошћу и страхом. Радошћу, јер неће бити предате у коначни заборав, и ревнитељи ће моћи лакше да их набаве; али и страхом и трепетом да не буду у понуди, као ствар која се може продавати као друге књиге, не само монасима већ и свим православним хришћанима, и да ови, научивши самовољно делање умне молитве, без поуке од оних који су у њој опитни, не би пали у прелест, и да не би прелест сујетноумних хулила против овог светог и беспрекорног дела, о коме је сведочило веома много великих Светих Отаца.

И заправо, у наше дане десило се да је један монах, сујетоумни философ, видевши да су извесни ревнитељи те молитве, који нису били ревнитељи по разуму, пали у одређену прелест због своје самовоље и немеродавног поучавања неопитних учитеља ове молитве – није окривио за то самовољу и неискусно поучавање, већ радије, по наговору ђавола, наоружао се хулом против ове свете молитве, да 6и неупоредиво превазишао чак и троструко проклете јеретике од давнина, Варлама и Акиндина, који су хулили на ову молитву. paisie-velicicovski-upТолико много страшних и срамотних хула подигао је против ове свете молитве и њених ревнитеља и делатеља, не бојећи се Бога нити се стидећи људи, да је то неподношљиво честитом људском уху; и још више, подигао је тако велики прогон против ревнитеља ове молитве да су неки, напустивши све, побегли у ову земљу и богоугодно живе овде у дивљини, док су други, који оскудевају у разумевању, доведени до таквог лудила његовим поквареним речима, као што смо чули, да су узели неке светоотачке књиге, везали опеку за њих, и бацили их у извесну реку. И тако су снажне његове хуле да су неки, без благослова, готово забранили читање светоотачких књига. Али када је, будући незадовољан усменим хулама, наумио дати да се напишу, ослепео је на оба ока божанском казном и његов богомрски наум је одсечен.

Стога, као што сам горе рекао, страхујем и дрхтим, да не би самовољни пали у прелест, и кроз прелест у хулу, а преко хуле у сумњу у вези са учењем наших богоносних Отаца који су се научили овој молитви благодаћу Свесветога Духа у самој истини и опиту, и који божанском мудрошћу уче усрдне подвижнике да са свом смиреномудреношћу приморају себе на ово дело.

Светоотачке књиге, а нарочито оне о истинској послушности, трезвеноумљу и тиховању, пажњи и умној молитви, која се обавља умом у срцу, одговарају само онима из монашког реда а не уопштено свим православним хришћанима. Стога богоносни Оци, у учењу о овој молитви, кажу да је њен почетак и непоколебљива основа истинска послушност, из које се рађа истинско смирење, а смирење чува оне који се подвизавају у њему од свих прелести које прате самовољне. Истинска монашка послушност и потпуно одсецање сопствене воље и разумевања у свему јесу ствари које је људима у свету немогуће стећи. А како 6и заиста било могуће да световњаци, без послушности, са самовољом – после које следи прелест – принуде себе без икакве поуке на такво страшно и ужасно дело, то јест, на такву молитву, а ипак да избегну разне и многоструке непријатељске обмане које се највештије постављају против ове молитве и њених подвижника? То никако није могуће. Тако је страшна ова ствар, то јест молитва – јер она није само умна и не може се обављати неискусно умом, већ се опитно обавља умом у срцу – да чак и истински послушници који су не само одсекли већ су и умртвили своју вољу и разумевање пред својим оцима, истинским и најискуснијим учитељима делања ове молитве, чак и ако их Бог у томе непрестано чува, због свог истинског смирења, стеченог благодаћу Божјом и својом истинском послушношћу, они непрестано страхују и дрхте да не претрпе неку обману у овој молитви. Колико је онда страшније за световњаке који не живе у послушности, да покушају да се принуде да обављају ову молитву само на основу читања таквих књига, да не би пали у обману која чека оне који почињу ову молитву самовољно.

Ову молитву светитељи називају уметношћу над уметностима; и ко је може обављати а да га не поучава уметник, то јест искусан учитељ? Ова молитва је духовни мач који је Богом дат за уништење непријатеља наших душа; но она је страх за онога који је неискусно користи, да не буде на његово сопствено уништење. Ова молитва је засијала као сунце међу монасима, пре свега у египатској земљи, а исто тако и у јерусалимској, и на Синајској и Нитријској гори, и на многим местима у Палестини и другде, као што се види из житија св. Григорија Синаита, који је обишао целу Свету гору и марљиво тражио делатеље ове молитве. Из овога је јасно да ако светитељ није нашао такву особу на тако светом месту, онда је на многим местима обављање ове молитве било непознато међу монасима; и где год да је обављана и сијала као сунце међу монасима, чак и тамо је вршење ове молитве чувано као велика и неизрецива тајна, знана само Богу и њеним делатељима; али световним људима бављење овом молитвом је било потпуно непознато.

Али сада, са штампањем светоотачких књига, не само монаси већ и читав народ хришћански доћи ће до тог сазнања. И стога страхујем и дрхтим из горе поменутог разлога, то јест због самовољног почетка ове молитве без учитеља, да такви самовољни могу пасти у извесну обману, од које нека би Христос Спас избавио благодаћу Својом све оне који желе да се спасу. Духовно објавивши ово твојој светости, као неку врсту одбране, остајем желатељ твог савршеног напретка у свим заповестима Божјим, и твој недостојни молитвеник пред Богом,

Пајсије, старац


Добротољубље, том I  – pdf, аудио

Добротољубље, том II  – pdf, аудио

Добротољубље, том III  – pdf, аудио

Добротољубље, том IV  – pdf, аудио

Добротољубље, том V  – pdf, аудио

Андроид апликација (томови 1-5)

Advertisements