Хиландарска Богородица Одигитрија је престона икона: стајала је на иконостасу Немањине цркве, где и икона Христа Пантократора, такође непроцењиве уметничке вредности. Лик Богородице Путеводитељице и Наставнице, оличава оно што се на грчком зове „калос“: лепоту и доброту у једном.


Gaudi Tада је млада српска држава почетком XIII века постала монархија, а њена Црква аутокефална, новоустановљена династија Немањића је, што је сасвим разумљиво, гајила антагонистички однос према политичким утицајима Цариграда. То се, међутим, никако није односило и на уметничке упливе: у исто време када прогони грчке епископе са српских катедри, Свети Сава доводи у земљу најбоље уметнике – зографе, живописце – са Порте, постављајући на тај начин громадне темеље српске средњовековне уметности.

Ова уметност ће се развијати и прерасти не само епоху Немањића, већ и пад Смедерева, а наставиће да живи и у Србији под турском владавином.

Њене карактеристике, препознатљиве су на свим споменицима које је оставила ишколована рука, култивисани темперамент и пробуђено око српског мајстора, оне као печат стоје на грађевинама, фрескама или илуминацији рукописа, али најизоштреније се, чини се, могу пратити на икони, невеликом, али углачаном драгуљу у коме се огледа делић вечне небеске Литургије.

Њене димензије и далеко већа комуникативност иконе – није везана за зид, дакле „мобилна“ је, могла је лако да „путује“ и да се релативно брзо копира – донеле су јој значај који је имала не само као култна слика, већ и као преносилац уметничких замисли и стилова.

Још пре формирања српске државе, у време када су Словени започели са „прикључивањем“ на византијски културни модел, два значајна догађаја – Други никејски сабор (787. г.) и дефинитивна победа ортодоксије (843. г.) већ су се збила: дуготрајне распре између иконокласта и иконофила биле су окончане, јереси надвладане, а иконографски програм Нове цркве осмишљен је до детаља.

Мозаици натчулног сјаја

У њему је икона, чији корени сежу у далеку јудео-гностичко-хеленистичку традицију, а која је опстајала и у ранохришћанском периоду, задржала своје место и значај и наставила са развојем. До тада извођена само у техници енкаустике (боје растваране у воску), сада се све чешће појављује и у другим техникама.

Једна од најстаријих сликарских техника у византијској уметности после 843. је мозаик, који је, због своје минуциозности – када је реч о икони – захтевао изузетну вештину и стрпљење. Слика је саздавана помоћу коцкица чија величина није премашивала неколико милиметара, рад је тражио искусну руку, али је ефекат био изванредан: због нарочитог преламања светлости на злату, икона је треперила неземаљским, натчулним сјајем, што ју је у очима посматрача ваздизало изнад материјалног света.

„Сликари подражавајте уметно створеној природи и разблажујте је (мудрошћу).“ (текст са фреске „Учења св. Јована Златоустог“, манастир Лесново, XIV век)

Сличан утисак дематеријализације и дводимензионалности постизан је и у техници ћелијастог емајла. Доцније, међутим, у употребу све више улази темпера, која се устаљује и одомаћује међу иконописцима.

Златом и сребром окован прозор у вечност

Као и у раном хришћанству, икона се није везивала само за иконостас, преграду која у цркви дели простор за лаике од олтарског простора. Осим што заузима ово „званично“ место, које је по њој и добило назив, икона је често и у приватном поседу, где има заштитну функцију, а у градским срединама, нарочито епископским средиштима, представља катедрални паладиом.

Велике, свечане иконе, стајале су на челу црквених опхода, као и ратних похода. Неке од њих су, у знак посебног поштовања, окиване у сребро и злато, и украшаване бисерјем и драгим камењем, да би се тај „прозор у вечност“ што достојније издвојио из околног, несакрализованог, простора. Посебну вредност за хришћане имале су такозване нерукотворене иконе (ахиропитос), као и оне које су проглашене за чудотворне. Оне су и најчешће копиране.

Иконом против богумилске јереси

Ипак, не сме се изгубити из вида чињеница да је икона као наследница античке култне слике, а првенствено у светлу заповести: „Не гради себи лика резанога…“ непрестано осцилирала између идолопоклонства и крајње сублимног израза вере. То се дешавало од самих њених почетака, од доба Константина (IV век), и трајало и после победе иконофила у IX веку.

У Србији до немањићке епохе икона је, под утицајем богумила, била запостављана, па и сасвим одбацивана. Када је дошао на чело српске цркве, Свети Сава је, управо да би потиснуо јерес, истицао значај иконе и као рукоположени архиепископ захтевао од пастве поштовање „часних образа“, чијим се посматрањем, како је говорио, „узвишују душевне очи према првобитном лику представљенога“. Оне, пак, који „часне иконе одбацују, не сликају их и не клањају им се“, Свети Сава проклиње као хулнике и јеретике. Као и његов отац, он чини својим задужбинама, црквама и манастирима, поклоне у иконама (и другим предметима) које су, достојно рангу дародаваца, биле веома раскошно опремљене.

Проглашењем Симеона Немање за мироточивог, 1219. године отпочиње представљање на сликама нове светородне династије у Срба, а култ иконе све више јача.

Најстарије српске иконе потичу са краја XII и почетка XIII века и веома су малобројне. На сачуваним примерцима опажа се јак утицај зидног сликарства, нарочито мозаичког. Неке од њих су и рађене у тој техници, као на пример Хиландарска Одигитрија са краја XII века. На њој је приметан утицај византијско-венецијанског, архаичног стила, док је српски самостални израз још недовољно издиференциран.

Лиризам, чистота, ведрина

Само неколико деценија касније то осамостаљивање је јасно видљиво, пре свега у одступању од првобитних византијских узора. Један нови сензибилитет, дах лиризма и поетичности, чистоте и ведрине, испуњава просторе зидних слика српских манастира и њихових икона, које постају жижа интересовања наших уметника XIII века. Иконописци и зографи, који небеску лепоту оличавају у земаљској, веома су цењени. Они се, како пише средњовековни српски књижевник Доментијан, не сматрају занатлијама, већ уметницима високог позива и надахнућа. Они су ти који физичку лепоту уздижу до највишег степена, где се претвара у метафизичку.

На лицу Богородице, тамо где би очекивали сенку, налазимо светлост. Та светлост није од овог света: она је свепрожимајућа и свепрозирујућа божанска светлост. Оштећења која на икони постоје, налик на трагове неких великих суза, не умањују јој лепоту – и сама златаста, као и позадина. Овај лик Господар Трајања досликао је заустављеном пролазношћу.

Лепота, на којој се толико инсистира и која је добијала најразличитија тумачења, можда се најбоље може схватити из изворног значења појма „καλὸς„, а то је – лепо и добро у једном.

Српска уметност из треће четвртине XIII века заиста јесте естетска манифестација врховних етичких начела; то је време када Византија трпи последње године латинске владавине и када, по ослобађању, почиње успон њене уметности у такозваној ренесанси Палеолога. У Србији, то је доба владавине Уроша I и настанка сопоћанског зидног сликарства, истанчаног, зрелог, сажетог и (пр)одуховљеног.

Путоводитељица и Наставница

Сјајем класичног монументалног стила којим кроз столећа просијавају фреске Сопоћана, зрачи и једна од најлепших српских икона из истог периода. То је Хиландарска Богородица Одигитрија.

Тип Богородице Одигитрије – Путоводитељице, Наставнице, веома је чест и омиљен, поред низа других типова, као што су, на пример, Богородица Елеуса (Умиљенија), Евергетида (Доброчинитељка), Епискепсис (Заштитница) и други.

Хиландарска Богородица Одигитрија је престона икона. Стајала је на иконостасу старе Немањине цркве на Светој Гори и представљала пандан икони Христа Пантократора, која је такође сачувана и изванредне је уметничке вредности.

Нестварна, блистава и златаста као пламеном кандила обасјана кап уља, она плени јединственом лепотом и са правом се сматра једном од најлепших европских икона свих времена.

Светлост којој извор није од овог света

Покрет главе Богородице и лака нагнутост према Христу – детету, пуни непоновљиве грације, изражавају истовремено и добровољно покоравање највишем принципу бивства и материнску нежност и благост.

Озбиљност племенитог лика могла би се у тренутку разумети као наговештај туге која тек треба да дође, да нема дубоке мисаоности, достојанства и преданости који је издижу као испунитељку јединственог задатка због кога ће се звати блаженом међу нараштајима.

Господственост лика подвучена је децентном лепотом у којој се, како смо већ напоменули, дешава чудо прожимања високих хеленистичких естетских идеала најодуховљенијег хришћанског израза вере.

Српски ликовни израз, значио је одступање од архаичних, византијских узора; наше сликарство уноси дах лиризма, чистоте и ведрине. Иконописци и зографи уздижу физичку лепоту до највишег степена, где се она претвара у метафизичку. Лепота је естетска манифестација врховних етичких начела. Изворни појам „калос“ значи – добро и лепо у једном.

Руменило образа, које у ликовном смислу складно допуњује зеленкасте сенке, указује такође на господственост и узвишеност – наиме, обичај да на лице стављају руменило владао је у то време само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице.

Правилне црте, које представљају свршенство духа, озарене су беличастим акцентима: управо тамо, где бисмо очекивали осенченост, наилазимо на њену негацију – светлину.

Светлост која јој је извор није од овога света. Она је свепрожимајући, свепрозирући божански сјај, у чијем бескрају лебде и фигуре представљене на икони.

Одежда Богородице дата је у сјајним преливима смарагдне зелене боје, која симболизује животодавну снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје. Ова боја указује на високи ранг, углед и значај личности која је носи. (Познато је да су многе владарске династије Европе узимале тамнољубичасту за своју хералдичку боју. То је био случај и са српском властелом; посебна нијанса ове наше националне боје зове се рача.

Њени изразито загасити тонови сугеришу мисао у скорби и ножу, који ће јој, како каже Јеванђеље, пробости душу.

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете – Христа, које се налази на њеној десној руци. Христов детињи лик приказан је као смеђоок и смеђокос, што треба да укаже на његово семитско земаљско порекло.

Његова раскошна одежда могла би се само условно описати као монохромна, једнобојна, то јест златнонаранџаста, с обзиром да на њој постоји богат преплет сјајних линија за које би се могло рећи да су одбљесци светлости која долази колико са ове, толико и са оне стране видљиве стварности, укрштајући се у фином ритму на опни која тај свет спаја и раздваја – на простору иконе.

Лице малог Христа је детиње благо и обло, али, осим ведрином, зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. И, као што је у дечјем Христовом лику наговештен Агнец и Спас, тако и неодмотан свитак који држи у руци подсећа на његову суштину као Логоса, Слова, и антиципира Liber mundi и Liber vitae, Књигу света и живота, коју, као Пантократор (Сведржитељ), држи у истој руци.

Читава композиција на икони је, мада сведена и једноставна, савршено уравнотежена. Благо, трансцендентно осветљење које артикулише племените облике, рафинован и сажет ликовни језик, а надасве склад свечане монументалности и густе атмосфере лирског, интимног набоја, чине ово ремек-дело тако јединственим и вредним.

Трагови огромних суза

Ту јединственост уочава савремени гледалац једнако лако као и, седам и по векова раније, савременици Светог Саве и он сам, који је, као што се зна, био велики поштовалац овога лика. (Ниједан његов боравак у Цариграду није могао да прође без посете манастиру Богородице Евергетиде, а том је лику посветио и Студеницу). Читаво полуострво Атос је посвећено Богородици, па се међу монасима и назива – Богородичин перивој (врт).

Оштећења, која на слици постоје, налик на трагове неких огромних суза, али и сама златаста као и позадина, не само да јој не умањују лепоту, већ, чини се, за постисторичног гледаоца са краја XX века и сама бивају естетизована.

Осим што сведоче о мукотрпном пробијању оваквих дела кроз векове, измицању пожарима, црвоточини, турским зулумима (само за време једног „похода“ на Свету Гору, Турци су испекли неколико фуруна хлеба искључиво на хиландарским рукописима!), ти трагови зуба времена, ти „пробели“, те лакуне, снагом контраста само појачавају дубину доживљаја – као кад се после пустиње смисла обремо у океану Апсолута.

 

Вера Хорват

Извор, фото
Advertisements