Човек је икона Божија. Биће слично Надбићу. Нешто је у човеку што га издиже изнад, са оне стране овога света. Човек – биће физичко и биће метафизичко. Изучавајући Оце Цркве, нађох да они икону Божију у човеку виде у ово троје: слобода, ум и разум.

Gaudi Nекада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.

Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγοςratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.

Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.

Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.

Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.

Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.

Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.

Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.

Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

 

Александар Милојков

Извор, фото
Advertisements