Брат је питао аву Пимена о томе какво делање треба да има монах. Ава је одговорио: „Авраам, када је дошао у обећану земљу, купио је себи гроб, и од гроба је почео да влада обећаном земљом.“ Брат је упитао какво значење има гроб. Ава је одговорио: „То је место плача и јецаја.“

Gaudi Sледећи израз такође припада ави Пимену: „Плач је двојак: дела и чува.“

Брат је питао аву Пимена: „Шта да чиним са мојим страстима, које ме озлојеђују?“ Старац му је рекао: „Плачимо свом снагом пред добротом Божијом док нам она не учини милост.“

Брат је питао аву Пимена: „Шта да чиним са својим гресима?“ Старац је рекао: „Онај који жели да се избави од грехова који живе у њему, плачем се избавља од њих, и који жели да не упада поново у грехе, плачем се избавља од упадања у њих. То је пут покајања, који су нам предали Писмо и оци, који су рекли: ‘Плачите! Другог пута, осим плача нема.1“

Једном је ава Пимен, пролазећи кроз Египат, угледао жену како седи на гробу и горко плаче. Тада је он рекао: „Ако би се из читавог света окупили да је теше, не би могли одвући њену душу од плача. Тако и монах треба постојано да има плач у себи.“

Једном је преподобни Пимен ишао са авом Анувом по околини града Диолка. Угледавши тамо жену, како се кида и горко плаче над гробом, они су се зауставили да је чују. Затим, мало отишавши, срели су пролазника, и свети Пимен га је питао: „Шта се догодило са том женом? Она тако горко плаче.“ Пролазник је одговорио: „Умрли су јој муж, син и брат.“ Тада је ава Пимен, обраћајући се ави Ануву, рекао:

„Теби говорим: ако човек не умртви све своје плотске жеље, и не стекне такав плач: он не може бити монах. Сав живот монаха – јесте плач.“

Старац је рекао: „Плач чини поучавање (душевно делање, душевни подвиг) монаха. Ако нема плача, немогуће је сачувати се од растројства и пометње.“ Ја сам одговорио: „Када сам ја у келији, плач пребива са мном: ако пак неко дође код мене, или ја изађем из ње, више га не налазим.“ На то је старац рекао: „То је зато што ти ниси усвојио плач, него као да ти је био дат на зајам.“ Ја сам молио да објасни те речи. Старац је рекао: „Ако се човек свим силама потруди да стекне плач: задобиће га да му служи, када само пожели.“

Брат је упитао аву Пимена: „На шта треба да се усмери пажња безмолвника у келији?“ Старац је одговорио: „Ја сам сличан човеку који је угазио у блато до гуше, који носи терет око врата, и вапи Богу: ‘Помилуј ме!'“ „Помилуј ме!“ То су речи онога који је у душу унедрио плач. Плач, када достигне развој, не може да се обуче у многомислије и многословље: њему је као изражавање необухватног духовног осећаја довољна само кратка молитва.

Брат је упитао аву Пимена о монашком делању. Старац је рекао: „Када нас Бог посети, призивајући нас у вечност: шта ће нас тада забринути?“ – Брат је одговорио: „Наши греси.“ Старац је рекао: „Дакле! Уђимо у келије наше, осамивши се у њима, сетимо се наших грехова, и Господ ће нас чути.“ Овде треба подразумевати, не површно, хладно сећање на грехе и своју греховност – него сећање спојено са покајањем, са плачем.

Када је скончао ава Арсеније Велики – свети Пимен је, чувши за смрт Великога, заплакавши рекао: „Благо теби, ава Арсеније! Зато што си ти плакао због себе у овом животу. Они који не плачу овде, вечно ће плакати. Немогуће је не плакати, или овде добровољно, или тамо невољно, на мукама.“