„Извршење заповести јесте када неко чини оно што је наређено а врлина је када се чини оно што је заиста богоугодно… Господ је скривен у својим заповестима и онима који га траже открива се по мери њиховог испуњавања истих.“

Св. Марко Подвижник

снивач психоанализе Сигмунд Фројд, иако атеиста и материјалистички настројен мислилац, који, ипак, никад није био равнодушан према религији, добро је уочио да савремено друштво сачињавају три типа људи:

    • природан човек који стреми задовољавању својих природних потреба,
    • културни симулант који се понаша као морална личност, али то чини из страха од казне под утицајем спољашњих забрана и
    • културни човек који је путем интројекције објективних вредности усвојио норме које из њих потичу и који се на тај начин оспособио да сам себи ускраћује извесна нагонска задовољења.

Можда бисмо овој тачној Фројдовој типологији могли додати и хришћанског човека који је у стању да себи ускраћује или ограничава нагонска задовољства, а да због оваквих ускраћивања не осећа никакве сметње или боли, чак је у стању да доживи радост због одрицања. Као што је свима јасно да се друштво највећим делом састоји од „природних људи“, тако је очигледно да истинских хришћанских људи има најмање у свету, што не значи да не треба управо њих сматрати светлосном жижом, од далекосежног утицаја.

Када св. Марко Подвижник каже да је извршење заповести када неко чини оно што је наређено а врлина је када се чини оно што је заиста Богу угодно онда лако препознајемо Фројдовог „природног човека“ и „културног симуланта“ међу оним људима који извршавају заповести тек када су на њих принуђени, и то чешће спољашњим наредбама и забранама него гласом унутарњег човека; док међу оним људима који чине оно што је Богу угодно препознајемо Фројдовог „културног човека“ и још више – хришћанског човека, јер је само хришћански човек онај који истински тражи Бога. Траже Га, наиме, и остали људи али несвесно или недовољно освешћено (преко науке, уметности и философије), покоравајући се невољно моралним законима.

Човек који из дубине својих унутарњих потреба, сав устремљен, попут стреле која лети право према циљу тражи Бога – налази Га, и тада тек открива и скривене заповести Божје. Испуњавајући их вољно и радосно он отклања од себе сваку принуду, унутрашњу (усред прејаке или скрупулозне савести) и спољашњу („тако ваља чинити, јер су тако и наши стари чинили“).

Пошто је сваки човек већ рођењем постао индивидуа и потом се психички развијао под различитим породичним и друштвеним условима, мора да буде и на различитом душевно-духовном ступњу индивидуације или и хришћанског обожења. Ако су материјални услови живљења у XX веку постали повољнији него у ранијим вековима, духовно-душевни услови данас за развој младог човека од индивидуе ка личности, не чини се да су првенствено у условима европске западно-хришћанске цивилизације повољни у смислу хришћанског развоја. Распадање патријархалне породице код готово свих хришћанских народа света, нажалост, подједнаким убрзањем у земљама све три хришћанске вероисповести, опадање или у потпуни губитак морала у међуличним и међудржавним односима тзв. хришћана у Европи, Америци и на Балкану, пораст алкохолизма, наркоманије и самоубиства, такође код свих тзв. хришћанских народа, као и низ других чинилаца, веома отежавају младим људима стицање сопственог идентитета наиме тек са достизањем самосталности и релативне психичке зрелости, могућ је слободан избор човека за Бога, Цркву и свој народ, пошто тек личности (према речима Николаја Верђајева и Јована Мајендорфа) могу постати чланови Цркве (Цркве, дакле, не само као институције, већ пре свега као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“).

Ако нам је и када нам је Бог био од помоћи у тражењу Њега у овом нашем животу, ако смо, значи, имали Његову благодат и тако тек постали истински хришћани и овај пробуђени хришћански човек у нама ипак ће се налазити на различитим степенима Јаковљеве Лествице. Отуд је св. Марко и могао да каже да се Господ открива хришћанима „по мери њиховог испуњавања“ заповести Господњих. Није потребно овде набрајати све заповести на које св. Марко мисли. Свакако да поред Десет Божијих заповести, примљених од Мојсија Објавом Божијом на Синају упоредо са њима никако им се не противећи, стоје препоруке Христове у Његовим Јеванђељима. После просветљења вером, хришћанском човеку предстоји дуг пут пењања уз Лествице, чинећи и дела вере а не више само дела закона („Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим“, Посланица Галатима а. Павла, 2, 19).

Водећи јудаиста XX века Лео Бек, као религиозни Јеврејин (самим тим потенцијални хришћанин, ако следујемо визију апостола Павла о улози Јевреја у хришћанској историји, у Посланици Римљанима, 11. глава), пише:

„Не можемо искрено веровати у оно што не радимо.
Онај који се није уверио у Бога чинећи добро, неће само путем унутрашњег доживљавања стећи трајну спознају о Божијем бићу“.

Заиста, шта је природније за правог хришћанина него да драговољно извршава дела Оца кога је у себи препознао!? Бог нам се све више открива, све до мистичног, светлосног озарења, што чешће чинимо дела милосрђа свима живим бићима, не делећи људе на добре и рђаве, пријатеље и непријатеље. Код св. Марка Подвижника може се назрети, а код неких религиозних мислилаца двеју других монотеистичких религија (јудаизма и ислама) јасније разабрати смела мисао – али и препорука човеку који није довољно учврстио своју веру – да опитно (дакле, и свесно) чини добра дела људима, искуствено се потом уверавајући да се, овако поступајући, постепено учвршћује и његова вера.

Док је за протестантског хришћанина, све од времена Мартина Лутера до данас, остала неодлучност и зебња, шта заправо, у првом реду, спасава човека: вера или добра дела, за истинског православног хришћанина оваква унутарња неизвесност се не поставља. Вера у распетог и васкрслог Христа природно (или натприродно, Божјом благодаћу) упућује хришћанског верника ка делотворном испуњавању Христових Блаженстава. Онако и онолико – отуд код Св. Марка оно „по мери њиховог испуњавања истих“ – како верујем, тако и делам! У правог хришћанина нема недоумице између његове религиозности и његовог моралног понашања. Зрео религиозни верник поступа у животу морално; није, ипак, бесмислено питање, постоје ли у свету људи који поступају морално а нису религиозни. Мада није свеједно из којих мотива поступају морално, на изглед нерелигиозни људи (скривени теисти?), живећи довољно дуго времена тако, што значи, чинећи добра и онима од којих се не могу надати никаквој захвалности и уздарју, овакви људи временом постају религиозни хришћани иако се нису држали у свему онога што православна Црква од својих верника очекује. Јер, као што се љубав, према светом Исаку Сирину (VII век) рађа из молитве, тако се и вера природно открива и показује ономе ко чини добра дела, тј. ко је милосрдан према сваком живом бићу на Земљи.

Владета Јеротић

 

из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.

 

Пројекат Растко