Успеси и неуспеси у животу скоро никада немају везе са личношћу особе, већ са оним шта та особа ради, њеном стратегијом, приступом, мотивацијом, знањем, околностима…
амопоуздање је кључ успеха на сваком плану! Изрека која је саставни и готово неминовни део свакодневног живота. Бројни мислиоци су самопоуздање истицали као моћно оружје, а чини се да је данас на још већој цени.
Процена властите вредности зависи од критеријума које узимамо у обзир, моралних вредности којима располажемо, као и процене значаја појединих особина и постигнућа. Тако за некога основ за самопоуздање и вредновање себе могу бити материјална богатства, за другог академско постигнуће, статус у друштву, физички изглед или самооствареност. Самопоуздање и самовредновање које се базира на добром познавању себе, својих квалитета али и мана, које се ослања на сопствене снаге и вредности, много је стабилније и отпорније на промене услова и квалитета живота.
Може се рећи да смо данас медијски бомбардовани феноменом самопоуздања. Оно се представља као sine qua non сваке активности и тежње ка успеху, чак и квалитета живота. Нуде се бројне методе, савети, курсеви… У први план се ставља самопрезентовање, истицање, доказивање и самореклама. Изгледа као да је битно само оно што је у првом плану, истакнуто ЈА које се представља као важно, снажно, вредно и жељено. Основно питање је да ли та медијска и општа понуда заиста говоре о развоју правог, стабилно заснованог самопоуздања или изградњи маске, форме, слике којом се представљамо у свету, али иза које не стоји исти квалитет. Исти медији, с друге стране, јако утичу на стварање лоше слике о себи и осећаја ниже вредности код већине људи, јер форсирају успех, имиџ и стил живота као и физички изглед који већина нема и неће имати. У савременом потрошачком друштву и самопоуздање се сагледава као производ, тражи се и нуди као нешто што има високу вредност и цену а може се купити и савладати кроз дводневни курс или књигу. У прилог томе говоре и бројне self help књиге које нуде савете како се домоћи светог грала позитивне психологије – високог самопоштовања, тј. самопоуздања. Оно се представља као моћно средство успеха и среће. Размотримо га мало.
Шта је самопоуздање?
Самопоуздање није нешто са чим се рађамо и што се наслеђује. Оно се гради и развија. Сам концепт самопоуздања је везан за нашу когнитивну процену нас самих. Процена и мишљење се формирају у складу са информацијама које добијамо пре свега из примарне породице, а затим и шире социјалне средине. На основу свега тога стварамо здраву или дисфункционалну представу о себи. Лична процена (самопроцена) није изолован процес, већ је у сталној интеракцији са нашим осећањима и понашањем. И као што се наше мисли манифестују на наше емоције и понашање, тако и они утичу на наше мисли, тј. нашу самопроцену и тиме развој или смањење самопоштовања.
Кроз процес одрастања, без искуства правимо несигурне кораке. Родитељи као најзначајнија подршка у почетку играју одлучујућу улогу у грађењу личности. Представа о себи самима је оно како видимо себе, како се описујемо, подразумевајући и своја унутрашња стања, где већ у првим месецима живота почињемо са спознајом. Однос према себи се гради највише на основу родитељског реаговања, коментара које нам упућују, онога како о нама мисле и вербализују, када и како нас хвале… Ови родитељски коментари, похвале, грдње, мишљења и примедбе уствари су одлучујући за дететово виђење себе. Они су одлучујући за креирање самог темеља самопоуздања. Слику о себи градимо кроз наша искуства с другим људима, начина на који смо били третирани, поред родитеља, и од стране шире околине: родбине, комшија, учитеља, тренера, колега, пријатеља… Такође, представу о себи градимо и кроз активности којима се бавимо, јер ниво самопоуздања зависи од наших раних успеха и неуспеха.
Када дете прихвати себе и воли себе, има здраву и позитивну слику о себи, оно заправо познаје себе. Зна своје добре и лоше стране, као и своје предности и ограничења, шта може и шта не може, у чему је добро, и шта тек треба да научи… Уопштено, позитиван однос према себи доноси самопоуздање као и самопоштовање.
Наше расположење је променљива категорија и мења се у складу са свакодневним ситуацијама, док питање самопоуздања спада у много стабилнију и комплекснију ствар.
Право самопоуздање подразумева одсуство анксиозности, самообезвређивања и ригидног преиспитивања себе као особе, што доводи до тога да се особа понаша спонтано, аутентично (онаква каква заиста јесте), не страхујући од туђих потенцијално негативних евалуација (критике, подсмевања или вређања), те омогућава да се особа понаша природно, да се осећа смирено (без анксиозности и стида) и уместо да буде примарно фокусирана на то шта други мисле, углавном је фокусирана на задатак (радњу) који обавља у датом тренутку.
Последице лошег самопоуздања
Као што смо видели, кроз живот носимо програме које смо примили током раног детињства. Услед превише понављања усвојили смо их као истину, а последице су негативна осећања која временом стварају непријатне манифестације, а које називамо несигурност у себе или мањак самопоуздања. Оно што је суштина код ниског нивоа самопоуздања је склоност ка конструисању ланца осујећујућих мисли које људе, заправо, блокирају да ураде конструктивне ствари за себе. Ствара се низ дисфункционалних, ирационалних уверења о сопственој вредности. У мисаоном фокусу на снази је константна самокритика, која је упућена различитим аспектима свог постојања, од способности, изгледа, могућности… Процена себе води у правцу потпуне неадекватности особе, где се постигнућа минимизирају, док се грешке преувеличавају. Комплетна мисаона конструкција је негативно усмерена, и самим тим условљава и појаву различитих негативних емоција. На то се најчешће надовезује и недостатак асертивног начина комуницирања, што ствара проблеме у односима с другим људима, а последица бива пасивна, пасивно-агресивна као и агресивна комуникација. Низак ниво самопоуздања има врло непожељне последице, повећава емотивну рањивост, доводи до страха, стида, беса, повређености, осећаја усамљености… доводи до потцењивања личних способности, повећања анксиозности и депримираности. У сваком случају, умањује се квалитет односа с другима.
Када имамо осећај ниже вредности, тежимо наглашеном вредновању других. То води ка испуњавању очекивања других, бивамо послушни, потчињени тј. субмисивни. Међутим, може се манифестовати и као надметање и хвалисање, затим тенденција ка изазивању дивљења од стране других тако што би се окружили мање успешним људима, или пак потпуно супротно – дружење искључиво са успешним људима, јер тиме правимо илузију да смо такви и сами. Такође, низак ниво самопоуздања пројављује се и кроз тенденцију превелике фокусираности на себе, где постајемо слепи за друге, што аутоматски ремети комуникацију. А ту су и превелика очекивања од других… Осећај мање вредности широко је распрострањен и пуно је начина на који се покушава сакрити.
Мислити о себи све најбоље и величати себе није самопоуздање, то је нарцизам или лажна убеђеност у сопствену супериорност, у идеју да смо бољи од других и да више вредимо. Иза ове нарцистичке фасаде се крије недостатак самопоуздања.
Као што смо видели, ниско самопоуздање се често пројављује и његове појаве се манифестују на различите начине. А једна од његових кључних одлика је потреба за заваравањем других, пропагирање самопоуздања које то заправо није (и није га увек лако препознати).
Заблуде у вези са самопоуздањем
Самопоуздање није неки невидљиви флуид који може да флуктуира и варира у зависности од тога шта особа ради или доживљава. Стресне ситуације и догађаји могу покварити расположење или нас могу увести у депресивну епизоду, али то никако није пад самопоуздања. То су фазе и реакције које се свима дешавају на непријатне ситуације и околности. Промене расположења не треба повезивати са властитом личношћу. Битно је имати у виду да се самопоуздање не меша са добрим расположењем, што је заправо честа заблуда. Наиме, наше расположење је нешто што је променљива категорија и мења се у складу са свакодневним ситуацијама. А нерасположење је нешто што се свима јавља. Питање самопоуздања спада у много стабилнију и комплекснију категорију, као што смо видели.
Тенденција ка просперитету и успеху у животу модус је западног друштва и тежња је свих нас. А самопоуздање у читавој причи се представља као неминован елемент за успешан и задовољством испуњен живот. Особе са ниским нивоом самопоуздања трасирају се у правцу анксиозних, несигурних и рањивих људи, док се код супротних повећава вероватноћа успешног „ношења“ са стресом у животно неповољним ситуацијама. Међутим, треба знати да успеси и неуспеси у нечему некад немају везе са личношћу особе, већ са оним шта та особа ради, њеном стратегијом, приступом, мотивацијом, знањем, околностима итд. Често је и мешање овог појма (самопоуздања) са сигурношћу и лакоћом којом се изводи нека радња или вештина.
Појединац који успешно обавља одређену радњу или вештину пројављује своју фокусираност, као и упорно понављање и вежбање. Он може бити високо самоуверен када обавља ту вештину, међутим исто тако несигуран када изводи неку другу, која није довољно аутоматизована. Овај пример указује на то да се самопоуздање или несамопоуздање у извођењу одређене радње или вештине повезује са увежбаношћу и искуством. Особа може бити самоуверена када изводи једну радњу, а несамоуверена када изводи неку другу радњу коју није довољно увежбала. Међутим, истински самопоуздана особа зна на ком је ступњу увежбаности, посвећености или обучености у одређеној области и, сходно томе, очекује резултате сопствене активности, као и реакцију других. Поседовање одређених вештина (комуникацијских, организационих, посвећеност циљу или успеху исл.) не мора аутоматски значити да постоји стабилно самопоуздање и реално самовредновање, али истовремено, развијање тих вештина не само у циљу формалног напретка већ и личне изградње и развоја, а на чврстој основи наших вредности, способности и уложеног труда, заиста доводи до развоја и учвршћивања самопоуздања и вредновања себе.
Суштински, постоји сазнајни конфликт разликовања лажног и правог самопоуздања.
Некада добро изграђена маска, позиција, слика о себи коју приказујемо другима, као и слепо праћење вредности и критеријума веће пролазности на лествици којом смо кренули, може имати форму, па чак и истински доживљај за особу која је носи, правог, постојаног самопоуздања али оно, уколико је зависно од улоге, мерила и критеријума тренутне ситуације, са проласком тих услова и те ситуације пада као кула од карата. Право самопоуздање, утемељено на реалним способностима и карактеристикама, као и спремности да се уложи напор и савладају препреке и околности, много је мање под утицајем променљивих услова спољашњости.
Разрешење дилеме није у одобравању и прихватању од стране других већ у безусловном прихватању себе. А често је у времену у ком живимо од стране друштва имплицирано да самопоуздање долази споља, односно од тога како нас други процењују. Људи се често осећају инфериорно или супериорно судећи по мишљењу других, а ретко себи дају ту моћ. А безусловно прихватање себе је заправо кључ правог самопоуздања које подразумева спознавање сопствених вредности и недостатака.
Саша Велимир
Доносимо звучни запис из новог циклуса духовних сусрета под називом „Разговори о вери“, који се сваке недеље после свете Литургије одржавају у конаку цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану. На тему „Како волети себе а не бити себичан“, беседили су протојереј др Љубивоје Стојановић и ђакон мр Сава Милин, а могла су се чути и веома интересантна размишљања сабраних на овој трибини.
"Православље" бр. 1183, Телевизија Храм, фото1, фото2
Подвижничка слова 
2 Повратни пинг