Откако је Господ понео Крст па до краја времена човечанству је дата могућност да своју трулежност преобрази и уђе у вечни живот.
Ево неколико речи учитеља Цркве о томе…

ко се човек потпуно не преда Крсту, у духу смирења и самоукоревања, подносећи хирове и презир других, прихватајући њихову неправедност, охолост и поруге; ако кроз све ово не прође са радошћу Господа ради, не тражећи притом никакву награду од људи – славу, почасти и земаљска задовољства – не може постати истински хришћанин.

Св. Марко Подвижник,
„Писма монаху Николају“, Добротољубље I


овом сујетном свету, чедо моје, бићемо повређивани, бићемо огорчени, осетићемо бол. Али све је то коначно, привремено. Молимо се да нас Бог не напусти у вечности, јер то не бисмо могли да поднесемо.

Кад год патиш или си увређен умом призови Распетога и даће ти велико олакшање. Јер, ко може погледати на Њега и страдања која је поднео за нас, а у томе не наћи мелем за сопствене ране, биле оне душевне или телесне? Погледај, чедо, тамо на Голготу, тамо где је свето Јагње однело победу да би Својом крвљу очистило наше грехе и страсти.

Његово саосећање је велико; никад не губи поверење у Њега Који је распет за тебе…

старац Јефрем Аризонски


еки ће рећи: „Ја сам хришћанин и зато морам да будем сталожен и срећан.“ Али то нису хришћани. Они су просто немарни. Њихова радост само потиче од света. Онај у коме пребива ово световно семе није духоносац. Човек који живи у Духу прожет је болом. Другим речима, болује због свега што се догађа, због стања у коме се свако од нас налази. А за његов бол дарује му се свештена утеха. Тиха вода – брег рони.

Св. Пајсије Светогорац

Зрак светлости кроз крстообразни прозор улази у цркву док пролазе поклоници. Сваке године, нешто пре Божића по јулијанском календару хиљаде побожних хришћана посећује Лалибелу, етиопски градић у брдима, познат као „Афрички Јерусалим“ или „Црни Јерусалим“. То је град познат по монолитним црквама из 13. века, уклесаним у стене и једно је од највећих светских чуда. © Gali Tibbon, Israel, Winner, Travel, Professional Competition 2013 Sony World Photography Awards

ревни хришћани су имали обичај да на себи носе Христов Крст, начињен од дрвета, злата, сребра или неког другог метала, ради заштите и спасења. Свети Панкратије, епископ Тавроменијски, који се прославља деветог јула, крштавајући нове хришћане даривао им је крст од кедровог дрвета, који би они затим носили. Такође је познато да је Свети Григорије Богослов истицао Крст наспрам сваког противника. Тако се и ђаволу обратио следећим стиховима:

Брзо бежи од мог срца, лукави.
Бежи од мојих удова и мог живота.
Даље, да те не бих сатро Крстом,
од кога дрхти сва твар;
Носим Крст на себи, у свим удовима,
Носим Крст на пут, носим и у сну.
Чувам Крст у срцу. Крст је моја похвала.

Ти исти демони били су приморани да Св. Јовану Востриносу, који је над њима имао власт, признају да их код хришћана ужасавају три ствари – Крштења, крста који носе око врата и Светог Причешћа (и то су се ужасавали толико да ни имена нису могли да им изговоре већ су описивали изокола – „купка у цркви“, „то што носите око врата“ и „оно што једете на служби“, нап. прир.).  Тако би данас сви хришћани требали да следе пример древних, носећи крст како би показали да су хришћани и одвратили свако зло.

Св. Никодим Светогорац


реду, пошто ја, изгледа, не могу да се отмем овој изнервираности: колико умара „црквени“ језик којим људи морају да причају у цркви – тон, стил, навика. Све је то вештачко, у њему нема ни мрвице једноставног људског језика. С каквим уздахом олакшања човек напушта овај свет мантија, љубљења у руку и црквеног трача. И чим из тога изађе види голе гране, маглу која се подигла изнад поља, дрвеће, куће. Небо. Рани сутон. И све нам то казује невероватно једноставну Истину.

Недавно ми је неко цитирао ово: „Мистицизам и аскеза су неспојиви“ (или нешто слично томе), и ја на то помислим с времена на време. Вреди размислити о томе. „Аскета“ не види истину, ону о којој сам малопре говорио (неба, грана, магловитог јутра, итд.), или да будем прецизнији, не жели да је види, одгурује је од себе као нешто „чулно“. Аскета углавном затвара очи, уши и сва чула и бори се против њих. „Мистик“ је онај који види и коме су сва чула, у најбољем случају, у заједници са Богом. Је ли Хришћанство аскетско или мистично? У Јеванђељу: „… Погледајте на кринове у пољу… Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева…“ (Мт. 6, 29-30)

Црква. Свете Тајне. Слава. Величанство. Све то је мистично осим Крста – „А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету…“ (Гал. 6,14) Али распет не значи одбачен. То је врло комплексно јер, с једне стране, мистицизам захтева прочишћење и проверавање (аскетизам), док аскета живи за Бога, покушавајући да дође до њега побеђујући тело. Могуће је нагласак ставити на две различите ствари. Негде аскетизам престаје да буде хришћански (пошто људи који имају ту тенденцију „не осећају“ Свете Тајне ни Цркву, а привлачи их строгост). Негде, наравно, и мистицизам може бити неодређен, може бити хедонистичан. Човек не може избацити „чула“ (тј. „пет чула“) из Хришћанства, нити може елиминисати аскетизам, тј. поједноставити борбу са собом.

протојереј Александар Шмеман,
Дневник, Среда, 5.3.1980.


одно Крста сабрана је гомила од олимпијских медаља, војних одликовања, докторских дисертација, црних појасева… Људска признања и преимућства одједном изгледају тако незнатно. Она дарују неколико дана осећања радости и победе, али нису довољна да савладају бол и испуне бездан у души.

архиђакон Андреј Курајев


Део предавања „Последња граница жеље“, које је 30. септембра 2018. године
одржао јеромонах Рафаило (Бољевић) у манастиру Подмаине