„Када те неко помогне материјално и ти га похвалиш као доброг, заборављајући Бога, касније ће ти исти тај изгледати као лош.“

Св. Марко Подвижник


орамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не „рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша „помоћ“ одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али „природна“ жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде.Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи они су плату већ примили!

Свети Герасим Јордански исцељује лава

У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније – да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: „Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље“. Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу јер може произвести супротно дејство.

Владета Јеротић

 

из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.

Пројекат Растко