Писмо пријатељу

А

иједна ријеч не настаје у апсолутној бјелини папира. Откада је Бог постао Ријеч, а ријеч о Богу Ријечи почела да живи у свијету, нема празнога простора, ни у свијету, ни на папиру. Нема бесмисла који не призива смисао, нема драме из које се не чује крик, нема крика који не тражи Другога, у коме не чезнемо за спасењем. Зашто ме онда, пријатељу, питаш има ли Бога у моме кабинету и гдје је Бог на теолошким факултетима, гдје је Бог у учионицама и кабинетима отаца и браће моје (да ли и твоје)? Видиш: из тог окривљеног кабинета ти и пишем овај одговор, ту и иначе читам и пишем, живим и покушавам да свједочим. Овдје проводим много времена – уживам у овом кутку свијета оном радошћу у којој живи јасна свијест: да је много покољења, и прије оца и ђеда, од непамћења, сањало да имамо државицу, и у њој богословске школе и у њима мирна мјеста за читање (које је молитва) и дружење (које је молитва) и уздах за онима којих више нема (који је молитва) и стрепњу за оне који тек треба да иду кроз живот (који је молитва). Ту су иконе: Спасова и Василијева, и Петра земљака ми и митрополита, Платонова и проте Суботића. Ту је слика: на њој Милан, Благоје и ја, код руског цара-баћушке. Ту су Златоустова и других отаца дјела: са њима причам, па то записујем – некоме је то можда богословље, мада многи кажу да је то знак извјесног лудила. Ту је, рекао бих, и Бог – тамо гдје су двоје или троје сабрани у име Његово, а овдје нас, и кад сам сâм, увијек има више.

Кажеш да је моје богословље „кабинетско“ и тиме, чини ми се, као да ме помало оптужујеш. Кажеш, а слушао сам то и раније, да кабинетско богословље није црквено. Али откуда ти то долази, пријатељу, да мој кабинет није у Цркви и да Црква није у мом кабинету? Зар је могуће тако лако прогонити и посађивати Бога тамо гдје се нама људима чини да Га има бити. Не пада ли нам данас на памет да је и Павле и сваки од Јеванђелиста и Апостола, јоште въ врѣмѧ оно потражио неки кутак, онакав као на иконама, свод испуњен Богом, у забитом дијелу космоса, и узевши перо и сјећајући се још Лика и Ријечи, започео посланицу или јеванђеље? Да, знао је Писац да је Бога могуће наћи и у клијети и на сабрању, да нема клијêти које су се претплатиле на готову спашеност, ни оних из којих је могуће изгнати Бога, да не спасава мјесто, него Бог који га настањује. А Дух дише гдје хоће… Само ти једну ствар могу са сигурношћу рећи – Бог станује тамо гдје нема презира. Презри човјека или мјесто и нећеш видјети Бога, не зато што га „тамо“ нема него зато што да би га видјели „тамо“, морамо га потражити „овдје“. Још је давно владика Николај рекао да, ако не нађемо Бога у логаритамским таблицама, боље да не отварамо ни Посланицу Римљанима. Не нађемо ли га на Гренланду, нећемо ни у Јерусалиму. А ти се, пријатељу мој, питаш има ли Бога и Цркве у кабинетима теолошких факултета?

И шта би још уопште могло да буде „црквеније“, него да изабереш да послије завршених школа останеш и сам на школи, вјечити ученик и читалац? Шта је црквеније од тога да те читавог живота помало сумњичаво гледају људи од науке, јер тврдиш да Ријеч Божијa јесте наука, а људи „из Цркве“, јер тврдиш то исто: првима помало крив што говориш да је ријеч о Богу свагда смислена и да нема тога данас у коме човјек не тражи Њега; другима неразумљив почесто самим тим што си одлучио да останеш тамо гдје се углавном иде јер се мора. Шта би било „црквеније“, гдје би се то нашло „више Цркве“, него тамо гдје су млади људи остали спремни да служе, свјесни да ће их читавог живота помало поштовати, а још више их сматрати чудацима, масовно их се бојати (док се не положе испити) и читавог живота углавном заборављати, баш као и своје школе? Има много тога, пријатељу, за шта бисмо и ти и ја жељели да буде боље у Цркви, ужасно је много отуђености, недопустиво много игнорисања брата поред тебе. Али ако смо сви криви за све, најмање су за то криви „кабинети“, професори и студенти: ја сам управо на Факултету сазнао шта је то очинска љубав и касније се питао како то да је нема посвуда „у Цркви“. Ово јесте вријеме отуђења. Али кабинети и факултети су углавном жртве Моћи. А ако се један народ оцјењује према ономе колико води рачуна према онима који су му дали образ и знање, онда би нас одавно требало да нестане. Него нас Божија милост и даље држи, не би ли се научили да се прва лекција захвалности полаже или се на њој пада када добијемо диплому и онда углавном заувијек заборавимо мјесто гдје смо постали људи… О, не: чудо је над чудима како, презрени деценијама, сматрани декором и трошком, оптуживани и сумњичени од браће бивших исписника, па чак и наставника, понекад и сами завађени и подијељени, наши факултети и кабинети и даље стоје и свједоче. Црква јесте свугдје тамо гдје људи свједоче Христа. Да је Црква само попредмећена стварност – она би се могла купити и продати, као све чиме људи тргују. Да је она само збор великодостојника, патила би, боловала и умирала са њима, „узалуд би се мела“ по свијету како се већ „узалад мете сваки човјек“. Више је Црква од свих оних који сматрају да се црквеност може увести, извести и неким еклисиометром установити. Чак се не бих усудио да кажем да Ње нема или да Бога нема, ни тамо гдје су људи спремни да тргују Црквом и црквеношћу зарад било чега људског – можда ту Бог још увијек стрпљиво чека, сакривен у твари, непрепознат, да јави и препозна. Јер црквеност се не мјери него живи, као љубав, оно штојесте, Црква измиче мјерењу и омјеравању, располагању и калкулисању…

Кажеш: чуо си, а и самом ти се помало чини да сам ја, као и многи и млађи и старији од мене у заблуди или чак: у заблудама. Ја ти опет могу само рећи да вјерујем како сам од Отаца и својих учитеља примио и научио, а оци су Оци, управо зато што ме нису попут комесара у грешкама ловили, него у невољама тјешили. Само се сјети: једна је исконска јерес, а то је тврдња да човјек располаже Богом. Ја то за себе никада не бих тврдио. Видиш: ја Га налазим, али га и тражим, Он ми се открива, али и остаје сакривен. Допустићу да у тој потрази Његов Лик бива сакривен од мене, можда Он у својој апсолутној љубави зна зашто је потребно да се понекад удаљи(мо). Али ја знам само једно: ја Га цијелим бићем тражим. Знам, рећи ћеш: и у потрагама људи гријеше, траже Га на погрешне начине. Само: ако Га траже искрено, можда им се и открије, ако служе литургије рачунајући са Богом, или сматрајући да га држе у џеповима, никад им се неће открити. Од Савла је постајао Павле, макар тражио Бога и на погрешан начин: од Апостола је постајао издајник, преставши да воли Учитеља. 

Кажеш, рођени, да те све горе наведено брине. Добро је, пријатељу, ако те брине: у бризи је још присутно много љубави за онога о коме бринемо. Чувај се само огорчења и мржње, јер сам одвећ много пута гледао како људи „бригом“ покривају мржњу, а паролом о љубави према грешнику и мржњи према његовом гријеху откупљују себи спасење на тржишту осјећања, неспремни да признају да заиста и свим силама мрзе и гријех и грешника, да би најрадије каменовали и рачшињавали, лупали главе и судили, али да у хришћанству немају Бога којим би могли све то да оправдају – Христос је заповједио да стварно и без задршке љубимо и оне који нас гоне, па биће, изгледа, и оне које бисмо „из ревности“ гонили. Бринеш се, пријатељу, а бринем се и ја за тебе, јер сам пречесто гледао како човјек самјерава другога према себи, мислећи да Богу службу чини, како затим тоне у несразмјери између онога што очекује и онога што налази и на крају како сасвим огорчен суди свакоме у свијету осим себи самоме – ако изузмемо неколико реторичких увода који служе да би се оправдала горчина. Зато: брини, пријатељу, али не презри.

В

ажеш ми, пријатељу, да си саблажњен и позиваш се на Матеја, јер заиста наш Спаситељ рече да „који саблазни једног од ових малих, који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску“ (Матеј 18,6). Свакако си у праву: опомена је то свакоме ко је икада сазнао колика је тежина ријечи и поступка. Видиш: Христос нас у исто вријеме опомиње да будемо „мали“, да будемо – дјеца; да живимо у безазлености. А са друге стране, брате мој, код већине „оних саблажњених“ не остаје ништа од те дјетиње безазлености: наш човјек би да сазна све о свакоме, да конструише слике завјера, да се бави прљавштином личних и идеолошких коалиција и игара моћи, да се свјесно саблажњава играма одраслих, а да се у исто вријеме не саблазни, него да се заклони за Бога који је међу апостоле поставио дијете. Знам – и мене с временом уморе игре одраслих које они називају пословима, како рече велики Августин, и ја пожелим само дјетињу безазленост. И онда се потрудим да ми душа не тражи саблазан. Јер све што човјек тражи, наћи ће. 

Још ми велиш да те много ко од данашњих хришћанских учитеља подсјећа на опомене књижевницима и фарисејима. Биће да добро мислиш, јер Спаситељ сигурно није опомињао само ондашње књижевнике и фарисеје, као ни само људе онога времена, него књижевнике и фарисеје, квази-елиту, људе заљубљене у сопствена тумачења прошлости свих времена и епоха. Али, постоји ту један битан моменат који данас често превиђамо: књижевници нису осуђени зато што су вољели Писмо, него зато што су вољели искључиво својетумачење Писма. Ето, погледајмо само читаву 23. главу Матејеву, са оним, са жалошћу изреченим, „тешко вама књижевници и фарисеји!“. Није ли она у свему опомена свакоме од нас, да не затварамо Царство Небеско пред људима у које нити улазимо, нити пуштамо друге да уђу? Ниси ли и сам гледао међу нама вратаре Царства Божијега, брижне портире који нас више опомињу да су врата Царства закључана него да су уска? Погледај, пријатељу, само колико је и данас људи спремно да проходе и море и копно да добију једног сљедбеника – и можда ћеш видјети да бити књижевником и фарисејем може човјек подједнако у манастиру и у кабинету, у пустињи и на пијаци, свугдје гдје човјек проповједа себе а не Бога, на сваком мјесту на коме је стварностзапечаћена идеологијом и лицемјерјем које идеологије увијек са собом носе. А видиш: ако би требало да браним пријатеље и браћу своју и оце од којих сам се и сам учио тајнама Царства Божијега, онда ти бар могу рећи да у њима нисам сусретао људе који би ме поробили, људе који би пријечили другима да уђу у Царство. Тачно је да и међу људима у кабинетима има оних који проповједају најприје себе – тужно је то и, изгледа, у овом свијету неминовно. За то ипак не треба кривити кабинете и учионице. Већини проповједника себе кабинет никад и није био мјесто које су вољели, коме су припадали. Човјек који воли себе, може да проповједа само себе. И отуда је близу пакла. И у опасности да друге доведе до њега. 

А видиш, у истом том Јеванђељу Богочовјек нас опомиње да другог човјека не гледамо очима презира, него очима вјечности. То је, чини ми се, оно што из Матејевог Јеванђеља много чешће заборављамо.

„Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама“ (Матеј 6, 22–23)! Видиш, пријатељу, у старини се сматрало да очи посједују сопствену свјетлост која омогућава човјеку да види (уп. Данило 10,6 – отуда поређење са свјетиљком). Завршни нагласак „ако је свјетлост у теби тама, колика је тек тама“ можемо тумачити као позив да човјек унутар себе нађе начин да види добро у другом човјеку и свијету. Јер, уколико га не нађе у себи – како ће га наћи у свијету? Загледај се сада у себе: да ли си сасвим сигуран да је око твоје здраво? Знам. Ти можда мислиш да је здраво самим тим што је утврђено у непоколебљивом увјерењу да си спознао истине православне вјере. Међутим, ако те твоја вјера нагони да презиреш, осуђујеш и судиш – још ништа од свјетлости није допрло до тебе. Здравље очију се не утврђује саставом рожњаче, него могућношћу виђења: ако и даље у мени не видиш брата, онда ниједан инструмент не може да ти потврди да си здраво и да добро видиш. Можда очи наше наиђу на праву свјетлост, ону која просвећује све, али докле год у човјеку не видимо брата – нешто, пријатељу, није у реду са нашом диоптријом. 

Кажеш, пријатељу, да се у кабинетима наших факултета не види здраво. Виђење није баш увијек лако: скривао се Бог и откривао и Симеону Новом Богослову – а да неће убогим професорима? Али, онолико колико видим, колико су мене моји оци учили да волим, и даље се Бог назире у њиховој љубави. Замисли: ако је у теологији која је у нама тама – колика је тек тама? Ако ми сами толико снаге трошимо да покажемо да виђење Бога – није виђење Бога, како ће нам свијет вјеровати, теби и мени,нама, заједно? Није ли то „саблазан оних малих“, пријатељу?  Не рече ли нам Он сам:

„Ви сте свјетлост свијету – не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Матеј 5, 14–16). Најтужније странице историје хришћанства, међу људима и међу народима, могу се написати као само једна прича: она у којој увијек подразумијевамо да су књижевници и фарисеји они други, а свјетлост свијету – ми сами. А граница између тога је танка и људи је лако прелазе, јер су склони да себе претплате на спасење и да, бринући, осуде друге. 

Знаш и сам, пријатељу: метафора свјетлости јесте једна од основних метафора сваког религијског искуства. Међутим, она је овдје дата не само као теолошки исказ него као „практични императив“: није само Бог – свјетлост, него су Христови ученици позвани да буду свјетлост. Та метафора и њен конкретан, животни, практични захтијев бивали су од најранијих времена позиви за један другачији начин живљења. Вук овдје има један лијеп израз: ви сте видјело свијета. Јавност, видјело(ст) свјетлости не проистиче из њене претензије (напротив, Христос управо заповиједа да се дјела чине у тајности), него из њене природе: отуда „добра дјела“ нису неки конкретни харитативни чинови које би требало „рекламирати“, него један начин постојања (уп. Лукино проширење и тумачење: „ако је око твоје мутно, цијело ће твоје тијело бити мутно“ Лука 11, 33–34). Зато виђење добрих дјела не подразумијева прослављање хришћана, него прослављање Оца који јесте Свјетлост. Немамо ни ти ни ја свјетлост по себи, не располажемо њоме. Свјетлост коју људи треба да виде настаје у твом и мом односу, нас у Цркви. Она није супстанца. Она је догађај, оно што јесте, оно што би могло бити када бисмо се потрудили да живимо као браћа. 

Ево, док ти пишем ово залази полако сунчева свјетлост за прозоре мога кабинета у коме ти видиш таму. Потребно ми је још свјетлости. Ја то знам. Никада је се човјек не може нагледати довољно. Зар не ишчекујемо заправо Свјетлост у пуноћи? Зар нисмо позвани да будемо свјетлост тиме што је живимо и очекујемо? Тачно је: живимо у времену иконе, између Свјетлости и сјенке. У том времену се боримо и тежимо. На крају ћемо бити оно што свим срцем иштемо. А ту ти само једно поуздано могу рећи: иштем свјетлости. Тражим друге људе. Чезнем за једном Црквом у којој неће бити подјела, Цркву без идеологије, без „наших“ и „њихових“. Премного се тога накалемило, премного чему је дата незаслужена пажња. Много шта се узело за онај скупоцјени бисер, за благо. А не заслужује то. Јер: „Тамо гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ 

Г

е знам да ли те је задовољио овај одговор, пријатељу. Можда јесте, али и ако није, то ће бити прилика да ми поново пишеш у времена када људи не пишу писма, када ријечи као бактерије убијају, а да их човјек никада није ни чуо, ни видио, ни осјетио. Отуда је свака написана и адресирана ријеч својеврсна успомена на нека времена када су људи жељели да допру до лица и бића другога човјека, можда чак и обећање да ће та времена опет доћи. Поздрављам те, пријатељу, из мога кабинета и чврсто увјеравам да има већих и значајнијих и бољих него што је овај мој. И позивам да неког од ових дана, дођеш до њега. Између премногих послова и сати дружења са Оцима, оцима и браћом, ја у њему и у свему што пишем чекам писмо и лице Другога.

А Бога има тамо гдје човјек чека другога човјека.

отац Дарко Р. Ђого

 

Теологија.нет
Advertisements