„Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју.
Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб;
жар је њезин као жар огњен, пламен Божји.“
(Песма над песмама 8, 6)

познао сам је кад је била уплашена и сама.

Није ни била свесна лепоте коју носи у себи.

Чинило се да ни не верује мојим речима, кад јој говорим колико је лепа.

„Само заводиш“, говорила је кроз осмех.

А ја сам је заиста видео као најлепшу.

У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

„Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном… Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.

Док сам јој стављао прстен нашег савеза, бистро око јој се замутило сузом среће. Захвална и потресена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити…

Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.

Нашли смо дом, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.

А онда је све почело да иде низбрдо.

Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу… Али она би свакако остала далека.

Хтео бих да је  додирнем, гладан њене топлоте, жељан мириса њеног тела и топлог, драгог ваздуха који јој излази из плућа… Али њој би и мој поглед засметао. Сметала јој је чак и боја мог гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, покрет или реч. Сада би јој сметале све оне особине које имам одувек.  Крајње дрско би тумачила све оно шта радим или не радим. Нервирао ју је начин на који ходам или причам, мој став о овој или оној ствари.Моје речи би изврнула и дала би им скарадно значење. Рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.

А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје лепе, насмешене невесте. Чекао сам да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па је и она. Ја нисам. Мени је сваки дан бионадахнут, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и тами.

Њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње је постајалонеки мистични и до краја неразговетан знак да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.

Некад би говорила да ме воли. На кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, због сујеверја, беса и ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.

Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да очијука са другима. То је био само корак до преваре. Трудио сам се да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.

Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се, просто, осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери ушла у дом као апсолутни странац, пролазник на улици.  Ја сам је волео истом снагом.

Док је лежала на боку, окренута леђима, често сам на њој осећао туђи мирис. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим.

Једне вечери се није вратила. Отишла је, ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.

Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду.

„Не уништавај се због глупаче. Она је сада елитна курва. Сви то знају.“

У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Свега си се одрекла због нестрпљења, страха и неповерења у мене…

Где је наш савез?

Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш своју милу, топлу кожу уз кожу похлепних и блудних, своје усне уз усне оних који вређају и моје и твоје име!

Где је наш савез, зар си скинула прстен којим сам те венчао?

Зар је мање важан од новца и изобиља за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући чедност? Одбацујући достојанство? Они не знају твоју праву лепоту, ни твоју праву вредност.

Постаћеш месо, јер њима то и јеси. Задовољење њихових потреба.

А мени си моје све, моје ја! Моја невеста и светиња!

Одричеш ли се тога јер си срећу видела у пролазним уживањима!?

Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити.

Јер ја сам им дозволио и новац и привидну моћ. Ја ћу им то и одузети.

И окончаћу ваша јадна задовољства. Утихнуће прегласне песме и ветар и земља у себе ће примити ваше опијате.  Аута ћу расточити на метале и станове на прашину.

Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи поставити да се мојим очима сагледате. Да схватите колико ваш грех боли и повређује. Окрећете леђа небу због земље којом се затрпавате. Већ сте у гробовима, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, њоме  се убијате.

Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се претворила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко ганута толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.

Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељубâ у којима умиреш.

Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.

Јер смо се венчали у дан наше слободе.

Врати ми се.

Моја невесто.

Мој народе.

Твој супруг.

Твој Господ.

М. Радаковић

Авденаго