одећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: „Ко си?“

Лобања одговори: „Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање.“

Упита старац: „А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми?“

Лобања одговори јецајући: „Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице.“

Чувши то, старац заплака, и рече: „Тешко дану у који човек преступи заповест Божју.“

И опет упита ону лобању: „Има ли која друга већа мука?“

Лобања одговори: „Постоје испод нас друге муке много дубље.“

И када старац упита: „Ко се налази у тим тако дубоким мукама?“

Kост одговори: „Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе Његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама.“

Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде.

Advertisements