„Који пак од вас кад има слугу који оре или чува стоку па кад дође из поља, каже му: Ходи брзо и седи за трпезу? Него не каже ли му: Уготови ми да вечерам, и запрегни се те ми служи док једем и пијем, па онда и ти једи и пиј? Еда ли ће он захвалити слузи том кад сврши шта му се заповеди? Не верујем.
Тако и ви кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо залудне слуге, јер учинисмо шта смо били дужни чинити.“ (Јеванђеље по Луки, 17,7-10)

„Оно што чинимо у животу одјекује у вечности.“ (Марко Аурелије)

арко Аније Вер, познатији као римски цар Марко Аурелије, називан и “филозофом на престолу”, рођен је у Риму у II веку као потомак угледне племићке породице. Рано је изгубио родитеље па га усваја деда, римски префект, а потом и тадашњи римски цар Антонин Пио који му мења име у Марко Аурелије Антонин и именује га својим наследником. У то се вријеме Римско Царство суочавало с озбиљним проблемима, како унутрашњим тако и спољашњим, али Маркова владавина у трајању од деветнаест година забележена је као последње раздобље сјаја тог царства у којем је још увек побеђивала правда.

Од младих дана искрено посвећен учењу и посебно стоичкој филозофији, преносио је усвојене идеје кроз своју владавину и свој лични живот. Може се стога с дубоким поштовањем рећи да је био човјек који је живио своја увјерења, унаточ свему и управо ради свега и свих:

Једина сврха онога што радиш, било сам, било с неким другим, служење је свима и склад са свиме.

Пред крај свог живота, у кратким предасима између битака и разних других дужности, пише дневник као својеврсну интроспекцију и помоћ самоме себи. Но, како је историја показала, не само себи, већ и свим другим људима као непроцењиво благо и дар његовог духа. Књига је преведена много касније с грчког на латински језик под називом Meditationes. Овде износимо један део његових мисли.

О свете, у складу сам са сваким тоном твоје узвишене хармоније. Ништа ми није ни рано ни касно ако је теби правовремено. О природо, све што твоја доба доносе, за мене је плод. Од тебе полази све, у теби је све и теби се враћа све.

Искушај своју способност да живиш животом доброг човека, животом онога који је задовољан улогом која му је припала у универзуму, онога који једино тежи праведности у своме делу и доброчинству на своме путу.

Шта год свет говорио или чинио, на мени је да останем добар. Као што би злато, смарагди и гримиз себи рекли: “Шта год неко говорио или чинио, морам остати смарагд и сачувати своју праву боју.”

Ради много, али не тако да од себе ствараш жртву и не са жељом да с тобом саосећају или ти се диве. Пожели само једно: да то што радиш или не радиш буде долично разумном грађанину.

Гледај испод површине; никад не допусти да оно истинско и вредно измакне твојој пажњи.

Јесам ли учинио несебично дело? У том случају и ја сам награђен. Имај ову мисао стално на уму и буди постојан.

Како би имао укрепљење за свој дух, сети се добрих особина својих пријатеља: вештине једнога, скромности другога, нечије племенитости и тако даље. Нема поузданијег лека за потиштеност него се угледати на примере различитих врлина које непрестано откриваш у људима око себе. Зато их увек имај пред очима.

Тражи дубоко унутар себе. Ондје је извор добра који ће извирати докле год будеш тражио.

Узимај скромно, дај великодушно.

Може ли те оно што ти се догодило спречити да будеш праведан, великодушан, умерен, разборит, истинољубив, слободан, да себе поштујеш и да будеш све оно што човека чини човеком?

Ако ти је нешто тешко, немој зато мислити да је то изван моћи смртника. Баш супротно, ако је човеку ишта могуће и исправно учинити, сматрај да то онда мора бити могуће и теби.

Ствари од којих страхујеш или које избегаваш не долазе теби, пре ти одлазиш њима. Обуздај стога своје мисли о њима па ће и те ствари остати у миру, а ти их нећеш морати ни избегавати ни прогонити.

Буди сличан стени о коју се непрекидно разбијају таласи; чврсто она стоји док се водена стихија око ње полако стишава.

Довољно је да твоје садашње мишљење произлази из уверења, твоја дела из несебичности, и да је твоја душа задовољна свиме што те сналази споља.

Прво је правило сачувати дух од брига. Јер све што постоји мора се покорити закону природе… Друго је правило гледати стварима у очи и препознати их таквима какве јесу, имајући на уму да ти је дужност бити добар човек. Учини без одлагања оно што ти природа налаже; реци оно што ти се чини најисправнијим – али с уљудношћу, скромно и искрено.

Тренутак твог одласка све је ближе. Ако заборавиш све друго и своју пажњу усмериш на своју душу, на божанску искру у њој, ако свој страх од свршетка живота замијениш страхом да га још ниси ни почео живети у складу с природним законима, тада још можеш постати човеком достојним универзума који ти је дао живот.

 

За часопис "Нова Акропола" приредила Весна Боснар.
Advertisements