По мом мишљењу, Паскал је у праву када каже да досада садржи самоувид, или пре могућност за самоувид. Да се изразимо на Ничеов начин: „Онај ко се потпуно утврди против досаде, такође се утврђује и против себе.“ У досади човек постаје сам јер не налази никакво упориште изван себе, а у дубокој досади чак ни у себи.
Ларс Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде
арс Фр. Х. Свенсен је млади филозоф (рођен 1970), доцент на институту за филозофију Универзитета у Бергену и уредник Норвешког филозофског часописа. Неке од објављених књига су: „Филозофија моде“, „Филозофија зла“, „Филозофија страха“, „Уметност“. Бавећи се углавном феноменима модерног доба, написао је и „Филозофију досаде“. Досада је једно од оних питања које овај аутор не сматра вечним, али свакако великим и централним у савременом животу.
„Филозофија досаде“ је књига која на занимљив и читаоцу приступачан начин разматра савремени проблем. Савремен јер, иако је у ранијим временима постојала досада, била је привилегија одређених људи, а данас је свеобухватна, нежељена и типичан проблем модерности (углавном западног света), чак и онда када није препозната као постојећа. Аутор поставља проблем ограђујући се од било каквог могућег решења и на време нас упозорава да до краја књиге до тога нећемо доћи. Зато, пишући о овом модерном, неодређеном феномену користи интердисциплинаран приступ и ограничава се на скице, тумачења и фрагменте везане за филозофске расправе о досади, књижевност, музику и слично. Ту имамо осврт на Бекета, Достојевског, Елиота, Мана и остале велике писце, филозофе од којих је Хегел дао најисцрпнију студију о досади, затим филмове, као и поп музичаре као што су Talking Heads, Iggy Pop, Pet Shop Boys. У делу „Приче о досади“ креће се од средњевековних преко романтичарских до постромантичарих прича и Енди Ворхола, чија се уметност умногоме темељи на феномену досаде и односа личног-безличног.
Декларишући себе као романтичара, Свенсен сматра да је управо у време развоја романтизма порастао и развој досаде. Врста досаде о којој највише жели да говори, заправо је она досада која се јавља са Кантовим коперниканским обртом. Изражени субјективизам, свест о индивидуалности, затим пораст грађанства и смрт Бога, утицали су на то да човек престаје да тежи неким вишим, другим циљевима.У предмодерно доба смисао живота био је дат као смисао целине, није се доводио у сумњу и страствено се предавало том вишем идеалу. Онда када се човек окренуо себи, морао је да пронађе лични смисао. Када се, дакле, у модерно време изгубио колективни смисао, а човек окренуо себи настала је празнина. Недостатак личног смисла узрокује празнину која се јавља као досада, јер не постоји ништа ван нас што је важније. Недостаје нам смисао целине. Лични смисао је немогуће наћи јер смо под утицајем средине који желимо да задовољимо. Све то проузрокује досаду коју технологија као и лак и удобан живот појачавају. Празнина коју осећамо тражи испуњење, па јурцамо стално за новим садржајима. Огроман број информација и доживљаја не гарантује смисао. Може нас забавити и испунити време, али нам не може пружити више од тога. Досађујемо се и када не радимо оно што желимо и када радимо оно што не желимо. Рад такође не гарантује победу досаде, барем не оне егзистенцијалне. За разлику од ње постоји ситуациона досада, која је одувек мучила људе, али која се превазилази простим избегавањем или променом ситуације у којој се налазимо. Егзистенцијална досада је дубока, суштински потреса наше биће чак и када тога нисмо свестни. Они људи који не могу да је поднесу стално трагају за новим садржајима. Неки филозофи препоручују рад, неки уметност, првенствено музику, али нас Свенсен упозорава да су све то краткотрајна бекства од досаде и не гарантују проналажење смисла. Наводи стихове Пет Шоп Бојса који имају шопенхауеровско поверење у музику, али исто као и он знају да она не траје вечно: Живи лаж, играј заувек. Они знају да је у питању само привремено бекство.
Свенсен се у делу „Феноменологија досаде“ највише ослања на Хајдегерову анализу. Он наиме сматра да модеран човек не осећа страст нити потребу за било чиме изван њега самог, да је живот постао лак, да се не улажу напори да се учини нешто суштински и космички значајно. Та лакоћа живота извор је досаде. Али досада пружа могућност самоспознаје. Ипак, Свенсен се не слаже са тиме да досада омогућује разумевање смисла бивства, иако ствара простор за размишљање о себи.
Паскал такође сматра да је досада могућност за самоувид. Али ми смо изгубили способност за самоћу. Стално тражимо да будемо забављени.
Тумачећи Кроненбергов „Судар“ као филм који се бави односом фикције и стварности, досаде и живота, закључује да у свету празнине екстремизам делује као привлачна алтернатива досади. Јурцамо дакле за доживљајима желећи да избегнемо то основно расположење досаде, желећи да себе испунимо смислом, али празина остаје и око нас и у нама.
Енди Ворхол, чија уметност заузима одређени став према баналном садржају поп културе овде је окарактерисан као антиромантичар. Он је свестан празнине и површности живота савременог човека и уместо да се као што би то чинили романтичари, бори против тога, он је прихвата. Треба одустати од личног смисла у постојању и испунити се безличним смислом.
Аутор ове књиге се на један свестран начин бави проблемом досаде, али мало шта остаје што сигурно можемо рећи. Оно што је несумњиво јесте да нам је мање више заиста досадно и да егзистенцијална досада као типичан феномен модерности није питање времена, рада или животног садржаја, већ смисла.
редавања из 1929.-30. су међу Хајдегеровим популарнијима, а свакако и најзанимљивијима. Наслов једног од њих је „Темељни појмови метафизике: свет, коначност, самоћа“. Као и обично, те три речи у поднаслову одражавају троструку структуру временитости [наиме прошлост, садашњост, будућност]. У овим предавањима Хајдегер прорађује структуру временитости кроз квалитативно разликовање трију све дубљих облика досаде.
Гледано споља, философију је могуће забуном заменити за науку, или за стварање неког погледа на свет. Хајдегер држи да она није ни једно ни друго. Али та честа забуна није случајна, и указује на дубоко укорењену двосмисленост философије, која је доводи у неугодно близак однос с површношћу и софистиком. За философију је могуће једино сазрети целим својим ту-бивањем, што је разлог због којега седамнаестогодишњаци могу открити нешто важно у математици али не и у философији. Философи увијек стоје на рубу погрешке јер стално покушавају ослушнути дубину ствари без да икад потпуно чују те дубине.
То философију чини бурним позивом, раздвојеним од трагања за удобношћу. Не започињемо философирати тако што читамо велике књиге прошлости, нити смишљањем сјајних аргумената против наших противника. Уместо тога, морамо у себи пробудити неко темељно расположење које захвата свако људско ту-бивање с времена на време, али које захвата философе у посебном степену. У предавањима 1929.-30. Хајдегер одабира темељно расположење досаде, које би свакоме требало бити довољно познато. Он описује досаду у три све интензивнија облика, и при том даје можда најбоље феноменолошке описе које је икад начинио.
Досада – први степен
Уз први облик досаде Хајдегер нас позива да замислимо како смо прерано стигли на воз, на незанимљивој провинцијској станици неке споредне обласне пруге. Схватимо да имамо још четири сата до доласка воза. Имамо поред себе књигу, али је не можемо читати; имамо неке мисли које би вредело развијати, али не успевамо их сабрати. Уместо тога, идемо ван и бројимо стабла, корачамо напред и назад по перону, буљимо бесциљно у ред вожње, и стално поново гледамо на сат. Оно што нам овде досађује није сам чин чекања, јер чекање понекад укључује узбуђење или напетост ишчекивања. Оно што нам досађује јесте то да смо присиљени убити време. Не можемо побећи, него смо ухваћени у раскораку досадном ситуацијом док се време вуче. Околне ствари остављају нас нијемима. Оне не ишчезавају, јер остајемо везани за њих – али нас некако остављају празнима. У тој досадној ситуацији препуштени смо сами себи. Та нам постаја досађује стога што је не можемо једноставно користити као постају, него смо присиљени висјети тамо. Може то бити и наша властита грешка, да смо погрешно прочитали распоред, или је можда жељезница неспособно управљала прометом. 
Али било која кривица је ту неважна: како год да се то догодило, запели смо у тој досадној ситуацији, и покушавамо убити време.
То је први облик досаде, ухваћени смо у раскораку на станици док смо истовремено остављени празним због своје немогућности да искористимо то време. Ово нас доводи до првог појма из поднаслова, свет, јер свет је оно што нам овде досађује – један склоп повезаних ствари које нас држе у раскораку.
Досада – други степен
Други је облик досаде, према Хајдегеру, још дубљи. Замислите да сте позвани на неку малу забаву. Не морате поћи, али немате ни разлога да је избегнете; прихватате позив и остављате послове за то вече, и доспевате на забаву. Испадне да нема ничега лошег тамо. Сви су одмерени и пријатељски расположени. Храна је укусна, пуше се цигаре, и читаво искуство није неугодно. Но, вративши се кући након пристојног растанка, схватате: ”Ово ми је вече било заиста досадно.” Овај случај досаде је очито различит од онога на железничкој станици. Нису вам досађивали људи или ствари на забави, јер тамо ништа није било ни најмање лоше. И овог сте пута ухваћени у раскораку и остављени празним, али не на исти начин као раније. Овде се догодило то да сте своје право себе оставили код куће за то вече, и то је оно што вас је оставило празнима. То је празнина вас самих, не ствари нити људи на забави. Ухваћени сте у раскораку јер нисте били заиста присутни на забави, и због тога сте били препуштени празноме себи. Били сте потпуно ухваћени у садашњости, без додира са својим могућностима или пројектима за обитавање у свету. У овом случају није вам досађивао свет, него пре самоћа вашег ту-бивања, још један од трију кључних појмова из Хајдегеровог поднаслова. Хајдегер види ову врсту досаде као особито релевантну за модерни свет, у којем се свако настоји укључити у све, не остављајући више никоме довољно времена за било шта. Свако је презапослен за било шта битно.
Досада – трећи степен
Трећи је облик досаде најдубљи од свих. Хајдегер описује ту ситуацију фразом: ”досадно је”. На пример, можемо замислити шетњу улицама великог града недељом поподне.
Све је затворено и улице су пусте; нема никакве могућности за узнемирење. Све је покривено дубоком празнином с којом смо присиљени суочити се, за разлику од других двају случајева где смо могли покушати убити време или утопити се у празним ужицима. На то недељно поподне бића у целини нам се ускраћују. То није иста она врста ништавила коју искушавамо у тескоби, јер нас досадни град наставља свладавати својом безусловном присутношћу. Остављени смо на цедилу, ухваћени у раскораку бићима као целином. Али, на тај начин успевамо доспети у додир с нечим битним: наиме, изричито [експлицитно] смо суочени са својим ту-бивањем, његовим могућностима и његовом баченошћу у свет. Обузети смо временом, у немогућности да му побегнемо. Тај облик досаде је повезан с трећим кључним појмом из поднаслова, коначношћу, јер нас суочава с укупном ситуацијом нашега ту-бивања у свету.
Сад можемо поновно сагледати сва три облика досаде. Железничка станица нам пружа досаду са свијетом, што одговара моменту прошлости – јер нас ствари у које смо већ од раније уроњени остављају празнима. Забава нам пружа досаду нашег властитог бића, што одговара моменту будућности – јер су властити пројекти својих могућности оно што је испражњено од смисла. Али, досада града недељом пружа нам досаду бићима у целини, што одговара сједињујућем моменту садашњости – јер је читава јединствена структура бивања-у-свету оно што нас овде оставља празнима. У некоме смислу, само бивање је досадно.
Најбољи бег од такве досаде је, каже Хајдегер, кроз осећај опасности (узимање/ношење свог крста, прим. прир.). … То би тражило један тренутак увида који кида празнину целине бића.
Graham Harman, Heidegger Explained, 2007, стр. 85.-88.
Литерарта, Арт Нит, наговор на философију, фото
Подвижничка слова 
21. августа 2017. at 20:06
Vreme – Knjige: Psihički nazeb http://www.vreme.com/cms/view.php?id=396868&print=yes
Свиђа ми сеСвиђа ми се