Лепо је што и као почетници читамо Лествицу. Кад духовно узрастемо моћи ћемо да читамо и старца Пајсија…

монахиња Харитина

– Старче, осећам велику несигурност, тескобу.

скушења су од велике користи. Не зато што ђаво може икада да учини ишта добро, јер је зао, него добри Бог спречава да оним каменом, којим нас удара, разбије главу и даје нам тај камен у руку а у другу руку нам ставља бадеме да их тучемо и једемо.

Ах, какви су људи постали! Као стока! Знате ли шта ради стока? Прво уђе у шталу, пусти измет, мокраћу… Онда измет и мокраћа почну да ферментишу и почиње да се ослобађа топлота. Чим то почне да се дешава почиње да јој бива топло. Не мили јој се да изађе из штале: осећа спокојство. Тако и људи… осећају топлоту од греха, знају да смрди, али им се због оне топлоте не мили да оду. Ако неко други уђе у шталу не може да поднесе смрад. А ономе ко је стално унутра ништа не смета – већ је навикао.

– Старче, може ли човек који се не исповеда у себи да осећа спокојство?
– Како да буде спокојан? Да би неко осетио спокојство мора да избаци сво блато из себе. А то може да учини само кроз исповест.

Пре исповести постоји магла, човек види мутно и оправдава своје сагрешење. Јер када је ум помрачен грехом не види јасно. Током исповести догоди се једно „фуууууу“, нестаје магла и видик постаје чист и јасан.

Без разрешне молитве човек би непрестано имао падове јер ђаво не губи повод… Разрешном молитвом, међутим, пресеца се ђаволу могућност утицаја, долази до поновног освајања терена, а онда човек добија помоћ и може да се бори и да се ослободи страсти.

Покајање је рукодеље које се никада не завршава и које доноси души божанску утеху.

– Ја, старче, немам срца…
– Имаш ти срце али чим оно почне да дејствује твој разум га сапиње. Потруди се да стекнеш разум срца, веру, љубав.
– Како у томе да успем?
– Први корак: да боса одеш пешке до Солуна, како би рекли да си полудела, како би ти памет отишла! Ти, душо крштена, све примаш са математичком тачношћу…

Разум се понекад годинама замара као би научио један или два страна језика, али будући да ти језици немају везе са Педесетницом живимо у највећој кули Вавилонској. Велико је зло када богословимо суво, разумски, а свој разум приказујемо као да је Свети Дух. То се зове мозгологија, која рађа Вавилонску кулу; међутим, сви су језици усаглашени јер имају једнога „Газду“ – Светога Духа Педесетнице, и сви су језици огњени.

Благодат Божја привлачи људе као што магнет привлачи металне предмете. Суви разум је размагнетисани гвозени штап који лупа по металним предметима не би ли се за њега залепили али они уместо тога измичу.

Ђаво не лови изгубљене него лови паметне, оне који су блиски Богу и могу да чине чуда. Од њих узима уздање у Бога и почиње да их мучи самопоуздањем, логиком, судом и размишљањем. Зато треба памет да ставимо у фрижидер све док нам је Бог не врати освештану.

Да би човек напредовао треба да има луду… жицу, у добром смислу. Према томе како ће искористити ту луду жицу постаће или светитељ или јунак. Али ако не добије помоћ па застрани може да постане злочинац. Човек који нема луду жицу не може да постане ни светитељ ни јунак. Зато је потребно да укључи мотор да ради, срце треба да полуди.

Осигурај се, чедо моје, код Бога. Зар знаш једино за осигурање аутомобила? Постоји ли већа сигурност од уздања у Бога? Када се човек поузда у Бога добија „супер“ гориво… и његов духовни мотор никада не стаје, непрестано ради.

Луд Христа ради (јуродив) има више више разума од свих филозофа на свету, јер су светски филозофи заведени испразним светом и његовом славом а луд Христа ради постигао је толико да живи скривајући се иза свог светог лицемерја; он је дакле побегао из лицемерја овога света и проникао у истину.

Сви они који осећају спокојство у тварноме свету слични су бесловесним птићима који не кљуцају у јајету да разбију љуску и изађу напоље, не радују се сунцу – небеском лету у рајскоме животу него остају непомични и умиру у љусци.

Онај који чини оно што је потребно да би познао самога себе подсећа на човека који копа дубоко и налази руде у дубини земље. Што дубље копа у упознавању самога себе толико себе види нижим од осталих и смирава се али рука Божја га непрестано подиже… Са друге стране, онај ко то не чини непрестано скрива своје смеће…

Свет гори! Схватате ли? Много је искушења пало на свет. Ђаво је толики пожар направио да га не би угасили ни сви ватрогасци на свету. Духовни пожар! Ништа више није остало. Преостало је само да се молимо да се Бог сажали на нас.

Молитва смиреног човека сабира облаке када влада суша. И увек када се молимо за кишу коју ће послати Бог молимо се да та киша има духовно дејство како би угасила духовни пожар који је по свету распалио ђаво да би спалио душе.

– Старче, колико Вас умарају ови посетиоци Свете Горе који непрестано долазе и одлазе?
– Рећи ћу вам. Духовни разговори не умарају. Зло је када почну да постављају бесмислена питања. Школовани људи па ти кажу: „У каквом су односу васиона и човекова савест?“ Хајде сада, да извучемо закључак! Онда им кажем: „Имам кафе и кутију-две аспирина. Поседите мало на припеци па ћемо решити то питање.“ Видите, потребно је да имамо и кафу и аспирине.

Припремио Сотирије Лисикатос

 

Из књиге "Од осмеха до премудрости", фото
Advertisements