„Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада.“ (Лк 21, 34)

инови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала.

Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење.

Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна.

Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом.

Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена.

Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости.

Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.

Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију.

Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу.

„Бдите и молите седа не паднете у напаст“ (Мт 26,41), говори Спаситељ својим ученицима. Свима говорим: Стражите!“  (Mк 13,37) – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле и нама – савременом.

Ако водиш расејан живот онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа.

Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља.

Навика пажења на себе штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи.
Осетивши опитно корист пажења и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“ (Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Агатону, гл. 39)

Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу.

Дела Божија – то је очигледно – треба изучавати и узимати са највећом побожношћу и пажњом; човек нема другог начина ни да их проучи ни да их позна.

Велико дело Божије – стварање човека, и потом, након човековог пада, обновљење и искупљење – мора добро да познаје сваки хришћанин; без тог познавања он не може ни да зна ни да испуњава обавезе хришћанина. Познање великог дела Божијег не може се задобити у расејаности!

Христове заповести нису дате само спољашњем човеку – оне су, и то највише, дате унутрашњем човеку: оне ће обухватити све човекове помисли и осећања, све његове најтананије побуде. Те заповести не можемо испуњавати без непрестане будности и дубоке усредсређености. Будност и пажња нису могући у расејаном животу.

Ђаво и грех, то оруђе ђавола, једва приметно увлаче се у ум и срце. Човек мора да буде непрестано на стражи због својих невидљивих непријатеља. Како ће бити на тој стражи када је предат расејаности?

Расејан човек је као дом без врата и брава: никакво благо не може бити сачувано у таквом дому; он је отворен за лопове, разбојнике и блуднице.

Расејани живот, испуњен животним бригама, доноси човеку отежалост, баш као и преједање и пијанство (Лк 21, 34). Такав човек је залепљен за земљу, заузет само привременим и сујетним; служење Богу је за расејаног нешто потпуно страно; сама помисао на то служење за њега је бесмислена, пуна мрака, неподношљиво мучна.

Усредсређени живот слаби дејство телесних осећања на човека, а изоштрава, јача, просвећује дејство душевних осећања. Расејани живот, супротно овоме, успављује дејство душевних осећања: он се храни непрестаним дејством телесних осећања.
Узалудно расејани тврде да је расејани живот нешкодљив. Тиме они разоткривају злоћудност болести која их је захватила. Њихова болест је тако тешка, тако отупљује осећања душе да душа захваћена том болешћу чак и не осећа своје јадно стање.

Људи који желе да се науче пажењу морају себи да забране сва бесплодна занимања.
Извршавање приватних и друштвених обавеза не спада у расејаност: расејаност је увек повезана са лењошћу, или са тако бесадржајним занимањима која се са правом могу убројати у лењост.

Користан посао, нарочито службени посао, незамислив без одговорности, не омета одржавање пажења на себе – он води ка таквом пажењу. Тим више воде ка пажењу манастирска послушања, извршена како доликује. Рад је преко потребан пут ка будности над собом, и тај пут су наложили свети оци свима који хоће да се науче пажењу на себе.

Пажење на себе у дубокој осами доноси драгоцене духовне плодове, но за њега су способни једино људи зрелог духовног узраста, који су напредовали у подвигу побожности, који су најпре научили да пазе на делатни живот.

У делатном животу људи помажу човеку да стиче пажење, опомињу га на нарушавања пажења. Потчињавање је најбоље средство за навикавање на пажење: нико неће толико научити човека да пази на себе колико његов строги и разборити руководилац.
У својим службеним пословима, међу људима, не дозвољавај себи да трошиш време у празнословљењу и збијању глупих шала; у кабинетским пословима забрани себи маштање: убрзо ће се изоштрити твоја савест, почеће да ти указује на свако скретање у расејаност као на нарушавање јеванђелског Закона, чак као на нарушавање разборитости. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Светосавље, фото
Advertisements