Човек је онај који је спознао самог себе (свој смисао, своје стање, своје позвање).

Преподобни Пимен Велики

реда мном пуца поглед на величанствено море. Оно је на северу најчешће суморно и немирно; каткад буде и предивно. О непрегледно море! О дубоко море! Ти привлачиш на себе и погледе и мисли. Дуго већ гледам неодређено у море. Нема разноликости у том призору, али поглед и мисао не могу да се отргну од њега, као да пливају пространим морем, као да урањају у њега, као да тону у њему. Какво надахнуће је предато на чување морским недрима! Какву пуноћу осећа душа када се очи насладе и насите посматрањем мора! Погледајмо, пријатељи, погледајмо море из нашег манастирског уточишта, које је рука Божијег промисла поставила крај мора.

Иза мора је друго море: престоница моћног севера. Величанствен је поглед на њу преко мора, са морске обале, на којој је смештена обитељ преподобног Сергија (Сергијева пустиња). То море је део знаменитог Балтика. Широко је распрострто, кристално, сребрнасто, међу благо положеним обалама. Затвара га Кронштат, иза кога се бескрај мора слива са бескрајем неба.

Песмом је некада свети Давид величао море велико и пространо. „Тамо су гмизавци, којима броја нема“ – говори он – „животиње мале и велике, рибе морске, које проходе стазе морске, тамо лађе плове, и кит онај којег си створио да се игра у њему“ (Пс 103, 25-26; Пс 8, 9). Тајанствено значење имају Давидове речи. Свети оци објашњавају то значење. Море – то је свет, безбројне животиње и рибе којима је испуњено море – то су људи свих узраста, нација, звања, сви који служе греху; лађе – то је света Црква уопште, а конкретно истински хришћани, који побеђују свет. Кит онај у мору – то је пали анђео, који је збачен с неба на земљу.

Броди света Црква житејским морем током свог целокупног земаљског странствовања, кроз столећа, кроз миленијуме. Она припада свету јер је материјална, али му не припада по духу, како је и Господ рекао Цркви у личности апостола: „А како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета“ (Jн 15, 19); телом, потребама тела, ви припадате свету; по духу сте туђи свету јер припадате Богу, којег је свет омрзнуо“. (Jн 15, 18,28).

Броди света Црква по таласима житејског мора и живи изнад његових таласа од Божијег учења, и чува у својим недрима истинско богопознање, истинско познање о човеку, о добру и злу, о материјалном и пролазном свету, о духовном и вечном свету. Сви истински хришћани на целом свету припадају једној истинитој Цркви: чувајући у себи пуноћу и чистоту њеног учења, они чине ону скупину лађа које стижу на другу обалу житејског мора и никад не тону у његове мрачне дубине.

Сваки истински хришћанин странствује по водама житејског мора, стреми ка вечности. На материјалном мору трајни стан не може ни да постоји; на њему живи једино странствовање: управо на житејском мору нема ничега трајног, ничега што би заувек остало човекова својина, што би заједно са њим ишло у гроб. Једино његова добра дела и његови греси иду са њим у вечност. Го долази човек у земаљски живот, го и излази из њега, кад напусти и тело. Не виде то слуге света, слуге греха: истински хришћанин то види. Он је налик на велику лађу: напуњена духовним, разним драгоценостима, она их непрестано умножава на свом путу. Свет не може да прими толика богатства: толико су она велика. Тако су драгоцена та богатства да сва богатства света у поређењу са њима не значе ништа. Свет завиди тим богатствима, дише мржњом према онима који их задобијају. А свакој лађи, колико год она била чврста и велика, прете супротни ветрови, буре, подводне стене, плићаци: сваки хришћанин, без обзира на то што је обучен у Христа, мора да прође земаљско странствовање кроз небројене опасности. Сви који хоће да буду спасени, без изузетка, „биће гоњени“ (2. Тим 3, 12). Хита лађа према пристаништу; успут се зауставља само накратко, у крајњој нужди. И наша је дужност да свим снагама стремимо ка небу, ка вечности. Ништа привремено не заволимо срцем! Нека се наша душа не залепи за било шта земаљско, нека се не залепи услед самообмане која живи у нама, или услед самообмањивања које постоји око нас! Нашим падом наша душа се понизила у прах, почела је да тежи према свему пропадљивом, залепио се за земљу стомак наш (Пс 42, 26), наша духовна суштина, уместо да стреми небу и вечности. Наша земаљска служења, наше земаљске обавезе носимо као оно што нам је Господ наложио, и испуњавајмо их као да нас гледа Бог, савесно, ревносно, припремајући се да Богу поднесемо рачун за њихово извршавање. Нека грешне побуде и циљеви не покрадају, нека не погане та служења! Земаљска дела чинимо са циљем да угађамо Богу: тако ће земаљска дела постати небеска дела. Наше главно и стварно занимање нека буде служење Богу, тежња да Њега примимо. Служење Богу састоји се у непрестаном сећању на Бога и на Његове заповести, у испуњавању тих заповести целокупним својим понашањем, видљивим и невидљивим.

Лађу води крманош: он стално мисли на пристаниште у које мора да допреми товар лађе; он стално води рачуна о томе да не скрене са пута на мору, на коме је и свуда пут, и нема путева. Час гледа у небо, на звезде, час на земљописну карту и компас: прилагођава се и једном и другом, и тако води лађу. Човеком управља његов ум. Ни на житејском мору нема путева; свуда је пут на њему за истинског хришћанина. Нико не зна шта га чека у будућности, шта ће га дочекати сутра, за сат. Најчешће нас дочекује непредвиђено и неочекивано. Не треба рачунати на то да ће нам ветар стално дувати у леђа: дува он тако понекад дуго, али чешће се изненада промени и постане супротан, а често га замени ужасна бура. За хришћанина је свуда пут: све што му се дешава – верује он – дешава се по Божијој вољи. За хришћанина је и супротни ветар повољан: покорност Божијој вољи помирује га са најтежим, најболнијим стањима. Наш ум мора стално да управља свој поглед у духовно небо – Јеванђеље, из кога, као из сунца, сија учење Христово; он мора непрестано да пази на срце, савест, унутрашњу и спољашњу делатност. Нека тај крманош непоколебиво стреми ка блаженој вечности, опомињући себе да заборав вечног блаженства води у вечну несрећу. Нека ум уздржава срце од страсне наклоности према сујетном и пропадљивом, од хлађења према непропадљивом у име пропадљивости, од равнодушности према истинском и суштинском у име сујетног. Нека често погледује у савест, као у магнетну иглу на компасу, да не би заузео правац неподударан са правцем који показује савест. Нека води сву делатност благоугодно Богу, да би тамо, с оне страну облака, пристаниште вечности отворило свој улаз и пустило у своје наручје лађу натоварену духовним драгоценостима.

Не уплашимо се бура житејског мора. Његови таласи се дижу до неба, спуштају се до бескрајних дубина, али жива вера не допушта хришћанину да потоне у свирепим таласима. Вера буди онога који спава на крми Спаситеља, који се, у тајанственом смислу, прави да спава за ученике његове који препливавају житејско море. Када они сами утону у безбрижност: вера виче ка Спаситељу пламеном молитвом из смиреног срца, из срца оболелог због људске грешности и немоћи, моли за помоћ, за избављење – и добија их. Господ и господар свега запрети ветровима и мору, уведе на море и у ваздух „тишину велику“. (Мт 8, 26; Мк 4, 39) Вера, искушана у вихору ветра, осећа да је ојачала: са новим снагама, са новом храброшћу припрема се она за нове подвиге.

Не верујмо тишини житејског мора: та тишина је варљива; море је променљиво. Не дозволимо себи да се препустимо безбрижности: лађа може неочекивано да се насуче на пешчани спруд или да удари у неприметну подводну стену, покривену нежном морском струјом – да удари, и буде јако оштећена. Понекад налети наизглед потпуно празни облачић: наједном он почне да изручује из себе вихорове, громове, муње: и узаври привидно тихо море, захваћено опасном буром. Наш живот је препун невоља, преокрета, искушења. Против нас плете замке наш ум: тај путовођа често сам скрене са пута, и цео наш живот повлачи за собом у заблуду. Против нас плете замке наше срце тиме што се окреће ка испуњењу сопствених наговора и тако избегава да испуни вољу Божију. Против нас плете замке грех: и онај грех што га је пад засадио у нас и онај што делује на нас из свуда присутних саблазни. Против нас плете замке свет, који служи сујети и пропадљивости, и напиње се, час посредством ласкања, час посредством гоњења, да окрене све људе према том служењу. Против нас плету замке непријатељи, тј. пали духови; против нас плету замке људи који их поседују, који су се покорили њима. Често и сами пријатељи вољно и невољно почињу да плету замке против нас. Господ нам је заповедио да непрестано бдимо над собом тако што ћемо се вежбати у врлинама и ограђивати од греха речју Божијом, молитвом, вером, смирењем.

Ко су животиње велике које се напасају на непрегледном пространству житејског мора? Ни себи, ни било коме другом не бих желео да има било какву сличност са тим морским грдосијама: њихова једина радост су тамне дубине, густо покривене водом, у које не допиру сунчеви зраци; тамо оне живе, тамо остају, и само с времена на време излазе да би зграбиле плен, да би одржале свој живот убијањем многобројних жртава. Њихове влажне, дивље очи не трпе, не подносе никакву светлост. Под њима Писмо подразумева људе, велике по способностима, знањима, богатству, моћи, али – авај! – привезане својом душом за сујету и пропадљивост. Њихово срце и њихове мисли усмерене су искључиво према прибављању земаљски славног, земаљски сладосног. Они су потонули, заглибили су се у житејском мору, јуре једино оно што је пролазно, краткотрајно, сама привиђења: они „проходе“, говори Писмо, „стазе морске“. (Пс 8, 9) Чудне су те стазе! На њима трагови нестају чим пролазник њима прође, и за те пролазнике нема напред никаквог знака да туда води стаза. Такво земаљско напредовање не зна то што тражи; чим нађе жељено, већ као да га и нема; опет га жели, опет тражи. Мучна је, несносна за синове света светлост Христовог учења. Они беже од ње у мрачне и ко зна где завучене поноре: у расејаност, у разноврсне забаве, у телесна увесељавања. Тамо, у моралном мраку, они проводе земаљски живот без духовног, вечног циља. Такве људе Писмо није удостојило ни људског имена: „И човек, у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан“. (Пс 48, 13) Човек је онај који је спознао самог себе, рекао је преподобни Пимен Велики (Азбучни патерик и Незаборавна казивања) човек је онај који је спознао свој смисао, своје стање, своје позвање. „Мале животиње морске“ – тако су названи људи који нису обдарени нарочитим способностима, нити су им дати богатство и моћ: али и такви они служе сујети и греху. Они немају средстава да почине велика и надалеко чувена злодела: вођени, занети, заслепљени својом слободном вољом коју је злоба озледила, они учествују у безакоњима великих животиња, а сами чине безакоња онолика колике су њихове снаге и средства. Они лутају у житејском мору без свести, без циља. Кит је „цар свих створења која живе у водама“, (Jов 41,25) „кит онај којег си створио да се игра у њему“ (Пс 103, 26). Кит – тако је назван пали анђео, због обиља злобе и лукавства у себи. Он дејствује по могућности тајно, да би његово мало приметно дејство било управо зато сигурније, смртоносније. Његове слуге не осећају окове којима су одасвуд оковани – и ропство називају слободом и највећом срећом. Истински хришћани се подсмевају том киту јер његова лукавства опажају чистотом ума, и сатиру их силом Божије благодати која је осенила њихов дух.

Будимо као лађе које складно плове морем! И њихов знатни део јесте у води, али оне нису потпуно утонуле у воду, не онако како су утонуле рибе и остале морске животиње. Не може, нико не може да препливава житејско море а да се не скваси у његовој води: но не сме се тонути у његовим водама.

У мору су „гмизавци, којима броја нема“. Шта да кажемо о њима? Већ сам њихов назив говори све. Несрећна је судбина оних које је реч Божија лишила људског имена, срозала до имена бесловесних животиња: колико ли су тек несрећнији они које је она, свесвета реч, судија васељене, назвала гмизавцима? Њихово стално пребивалиште и наслада нису дубоке воде, него смрдљива и прљава жабокречина, у коју разјарени таласи наносе и у коју се упетљава све нечисто, у коју доспевају и у којој труну лешине људи погинулих од морске зле среће, од ножа пирата на житејском мору.

Браћо моја! Пријатељи моји! Стојим са вама на обали мора, посматрам море, ишарано разнобојним пругама. Иза мора је друго море – тамо горе златне куполе и шиљци… А у храму Божијем оглашава се величанствена многозначна песма:

Житејско море узбуркано буром искушења гледам, Господе. И тек што притекох тихоме пристаништу Твоме, узвикујем Ти: „Избави од смрти живот мој, Многомилостиви!“

Шеста песма канона, шести глас

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Светосавље, фото1, фото2
Advertisements