Пут, поклоничко путовање! Чим смо га отпочели, учинили први корак у „радосну тугу“ Великог поста – ми сагледавамо далеки, веома далеки циљ. То је радост Васкрса, то је улазак у славу Царства Божијег. И та визија, предукус Васкрса, чини великопосну тугу радосном, а наш напор у посту „духовним пролећем“. Ма колико да је ноћ тамна и дуга, током целог поста нам стално сија на хоризонту мистериозна и лученосна зора. „Не лиши нас наших очекивања, о Човекољупче!“

Протопрезвитер Александар Шмеман – Велики пост

а благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 26. марта 2017. године одржано је треће у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом „Пост: како смо стигли довде?“ одржао је др Растко Јовић, доцент на Катедри за Канонско право на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за Канонско право на ПБФ УБ и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.

Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету.

Преузми звучни запис >>>

 

Радио Слово љубвеЕпархија шумадијска WEB-TV, фото
Advertisements