Из послушања (рађа се) молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по Светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кад год бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат. Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не пет. Боље петнаест, али најбоље десет, како треба. Ако се не чини тако то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш – ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан…

Из беседе старца Јефрема Катунакијског – О послушању

ивио сам се вери и трпљењу неких почетника, и несавладивој чврстини с којом су подносили строгост не само настојатеља него и извесних монаха много нижих од њега. Да бих се нечему научио, обратих се једноме од те браће, који је провео у манастиру* већ петнаест година, по имену Авакиру. Њега су највише, приметио сам, скоро сви злостављали: трапезари су га готово сваки дан истеравали из трапезарије, будући да по природи беше на језику мало неуздржљив. И рекох му: „Брате Авакире, зашто видим да те сваког дана избацују из трапезарије, па често и на спавање одеш без вечере?“

А он ми одговори: „Веруј ми, оче, кушају ме оци, да виде јесам ли прави монах. Они то не чине одистински. Те тако и ја подносим све лако, пошто ми је познат циљ великога оца и свих осталих. И ево, петнаест година живим с том мишљу. Уосталом, и они сами су ми рекли приликом ступања у обитељ, да оне који су се одрекли од света испитују све док се не наврши тридесет година. И право је, оче Јоване: злато не може бити чисто докле год се не претопи у огњу“.

Поживевши још две године после мог доласка у тај манастир, овај честити Авакир отпутова ка Господу, рекавши оцима на смрти, пре него што је испустио душу: „Хвала, хвала Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога спасења, кушали ви, ево већ седамнаест година како ме не куша демон!“ Пастир, као праведни судија, с правом нареди да се Авакир сахрани као исповедник, са светима који тамо почивају.


ећу пропустити да вам опишем изванредну врлину тамошњег кувара. Приметивши да он за време своје службе непрестано размишља и плаче, замолих га да ми открије како се удостојио такве благодати. Присиљен мојом молбом, одговорио ми је: „Никад нисам помислио да служим људима, већ Богу. Уз то сам дошао до закључка да нисам достојан подвига безмолвија, те ми је довољно да само погледам у ватру па да замислим будући, вечни огањ“.


еки човек, по имену Исидор, који је припадао племићком сталежу града Александрије, пре извесног времена се повукао у споменути општежитељни манастир. Тамо сам га још и ја затекао. Примивши га, преподобни пастир примети да се ради о скроз поквареном, грубом, опаком и обесном човеку. Премудри онда реши да људским лукавством надмудри лукавог демона, па рече Исидору: „Ако си стварно решио да понесеш јарам Христов, хоћу да се пре свега извежбаш у послушности“. А овај рече: „Као гвожђе ковачу, тако се и ја, свети оче, предајем теби на послушање“. А велики отац, умирен овим поређењем, одмах одреди подвиг гвозденом Исидору, и рече: „Хоћу да ти, рођени мој, стојиш крај капије манастирске, и да се сваком ко улази или излази поклониш до земље, говорећи: „Моли се за мене, оче, јер сам падавичар“. А овај га послуша као анђео Господа.

Пошто је он тако провео седам година и дошао до најдубљег смирења и умилења, славни отац одлучи да га, после беспримерно храбро поднете прописане седмогодишње пробе, као више него достојна, прими у братство и удостоји рукоположења. Али је Исидор, како преко других, тако и преко мене немоћног, преклињао пастира да му дозволи да на истом месту свој подвиг заврши, некако загонетно наговештавајући свој крај и позив на онај свет. Тако се и збило. Јер, када га учитељ остави на истом месту, он после десет дана оде Господу, кроз понижење у славу, узевши са собом недељу дана касније и вратара манастирског. Јер, блажени беше рекао вратару: „Ако стекнем слободу код Господа, бићеш убрзо и тамо са мном нераздвојан“. То се и десило, као највећи доказ његове непостидне послушности и богоподражавајућег смирења.
Упитах тога великог Исидора, док још беше међу живима, чиме се његов ум бавио за време стајања испред капије. И незаборавни подвижник не сакри то од мене, желећи да ми пружи корист. „У почетку сам замишљао да сам продат као роб за грехе своје, те сам са много горчине, напора и снаге метанисао. После годину дана, срце ми више није осећало бол, очекујући од самог Бога награду за трпљење. Када је прошло још годину дана, осетио сам свим срцем да нисам достојан да живим у манастиру, да виђам оце и разговарам с њима и да их у лице гледам, нити да се причешћујем Светим Тајнама. И од стида оборивши очи к земљи, а мисли још ниже, ја сам већ искрено преклињао оне који су улазили и излазили да се помоле за мене Богу“.


акав је био (игуман, прим. прир.), уз помоћ Божију, тај пастир духовних оваца, таквога му и манастирског економа посла праведни Господ. Тај човек беше честит као нико други и кротак као ретко ко. Једном приликом, ради користи осталих, велики старац се као наљути на њега, очевидно без икаквог разлога, и нареди да се истера из цркве пре завршетка богослужења. А ја, знајући да човек није крив за оно за што га пастир беше оптужио, кад остадох насамо с великим, узедох економа у заштиту. Но, мудрац ми рече: „И ја знам, оче! Али, као што би било неправедно и жалосно отети хлеб из уста гладноме детету, тако и васпитач душа чини неправду и себи и подвижнику када му не пружа прилику да задобије ловоров венац, а зна да га он подношењем увреда, презира, ниподаштавања и подсмеха у сваком трену он може заслужити. То доводи до троструке и веома значајне штете: прво, сам настојатељ се лишава награде за изрицање епитимије; друго, настојатељ није врлину једнога употребио на корист осталих, иако је могао; треће, и најтеже, чак и они који изгледају чврсти и стрпљиви, занемарени извесно време тобож као добродетељни, без опомена и без укора од стране настојатеља, често остају без стечене користи и трпљења. Јер, ма колико земља била добра, плодна и масна, недостатак воде понижења чини да подивља и да из ње никне трње надутости, блуда и незнања за страх Божији. Знајући за то, онај велики апостол је и писао Тимотеју: „Настој, укори, запрети и у време и у невреме“ (уп. 2.Тим.4,2).

А кад сам се ја томе успротивио, указујући на слабост нашег нараштаја, као и на то, да се због безразложног каогод и оправданог прекоревања од стране пастира, можда многи могу одбити од стада, истинском путовођа ми, као човек пун мудрости, рече: „Душа која се Христа ради љубављу и поверењем везала за пастира, не одступа од њега до последње капи крви, нарочито ако је његовом помоћу излечила ране, сећајући се онога који рече: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе… нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39). А ако се душа није на такав начин везала, учврстила и привила уз пастира, онда се ја чудим да такав човек на томе месту не проводи време узалуд, везан за пастира лажном и привидном покорношћу“.
И стварно, велики се није преварио. Напротив, задржао је овце у своме стаду, васпитао их и усавршио, и принео Христу као жртву без мане. Да чујемо, и да се дивимо премудрости Божијој која се налази у земљаним сасудима!

Свети Јован ЛествичникЛествица: Поука IV


Преузми звучни запис >>>

_______________________________________________

* То је вероватно један манастир у Тиваиди, близу Александрије (тачније речено, у предграђу Александрије званом Каноп, данас Абукир). На основу података из Лествице могло би се закључити да је тај манастир имао под собом још две обитељи: лавру, уређену за безмолвнике, и манастир покајника, који се у Лествици назива Тамница. У Канопу је стварно постојао манастир, који спомиње и блажени Јероним у своме предговору Правилима светог Пахомија Великог, и који се према тим подацима називао Метанија (Покајање) (уп. Тгаnsl. lat. Reg. Scti Расhомii, Ргаеf., 1, МРL. 23,65). Уколико је Тамница (Филаки) заиста тај манастир у Канопу, о коме је блажени Јероним слушао од једног светог презвитера из Александрије, Силуана, онда је она врло старог датума. То значи да је та необична обитељ постојала бар две стотине година пре но што ју је Лествичник посетио.

 

Светосавље, Манастир Подмаине, фото
Advertisements