„Наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се и вратити.
Господ даде, Господ узе: да је благословено име Господње.” (Јов. 1,21)

ов поставља питања и захтева одговоре. Књига о Јову говори о човеку који „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога“. Међутим, те особине не само да га нису сачувале од несрећа и губитака, него су их на неки начин произвеле. Сотона, који је тврдио да Јов није искрено поштен него да је поштен из интереса, „опкладио се“ са Богом који је у Јовово поштење веровао и истицао га као човека за пример.

На основу тога је организован и план Књиге о Јову. Прво је представљена Јовова врлина и идеалан живот. Затим следи заплет, односно „опклада“, па онда слика Јововог срушеног савршеног живота.

Акценат се ставља на перспективу из које Јов, а и његови пријатељи, виде Бога и његову моћ. Скреће се пажња на оно што се Јову догађа и Божију улогу у томе. Питања која Јов поставља се универзализују и не односе се само на народ Израиља.

О чему говори Књига о Јову?

Иако је Књига о Јову дело свештене поезије, ипак има и световни карактер. Она се, као и остале књиге мудрости, заснива на људском схватању и размишљању. Морал појединца и његово понашање је оно што се ставља у први план. Јов, његов живот, карактер и реаговање у одређеним ситуацијама јесте основа око које се изградила читава прича и поента те приче.

Главна тема Књиге о Јову јесте узрок и присуство зла и патње у свету, односно испитивање тога зашто добри људи незаслужено пате, а безбожници су чак некад незаслужено награђени. Јовови саговорници од самог почетка инсистирају на идеји каузалности која је типична за неке мудросне књиге, на пример Приче Соломунове. По њима, Јову су се лоше ствари догодиле јер је и сам урадио нешто лоше. Сматрају да га на тај начин Бог кажњава за његова злодела и у својим беседама га нападају, а Софар чак сматра да Јова ,,Бог кара мање него што заслужује његово безакоње“.

Међутим, Јов остаје толико сигуран у властиту безгрешност да та сигурност постаје гордост. Захтева од Бога да му објасни у чему је његов грех и самим тим поступком чини грех. Елијуј, најмлађи међу његовим пријатељима, сматра да Јовове ,,ријечи нијесу мудре“ и да ,,много говори на Бога“, мада се и Елијуј држи идеје каузалности и Божије правичности.

Да ли је безгрешан човек кажњен?

Ово дело је настало у периоду када је мисао о награди у овом животу наилазила на непремостиве потешкоће, каже Вилфрид Харингтон. Наиме, Израелци су имали неодређен појам о животу након смрти. Шеол је место где душа силази, место мрачно и мирно, где су сви једнаки. Због тога су награде и казне за понашање које се примају током живота биле битне. Након живота оне нису више важиле. Из оваквог размишљања се развила идеја каузалности које су се придржавали Јовови пријатељи и која представља једноставан одговор на главно питање дела, питање о постојању патње и зла.

Али, становиште да је трпљење казна за грех се на Јова не може применити. Јов је ,,човјек највећи од свијех људи на истоку“, безгрешан, праведан. Потпуно незаслужено, мада његови пријатељи то покушавају да оповргну, он бива кажњен. Једноставни одговори не могу да реше његова питања. Нетачни су, а он је доказ те нетачности. Зато је приморан да се окрене сложенијим и компликованијим објашњењем своје патње, и због тога се обраћа највишем могућем што може то да му пружи, Богу.

Какав је Бог у Књизи о Јову?

То је исти Бог који се парадоксално понео неправично према Јову да би Сотони показао своју правичност. Управо та парадоксалност је оно што ствара проблеме и потешкоће у Књизи о Јову. Иако сигуран у своју безгрешност Јов није сигуран да га Бог није одбацио. У свему што му се дешавало он није успевао да пронађе смисао и одгонетне разлог, па му се и напуштеност од стране Бога учинила као један од узрока његове патње, односно ,,Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје“.

Јов увиђа и схвата Божију величину и моћ, али не разуме шта ће њоме урадити њему. Може само да слути из досадашњих мука: ,,И извршиће што је наумио за ме; и тога има у њега много. Зато сам се уплашио од њега; и кад то мислим, страх ме је од њега.“

Недокучивост и мистерија Божијих разлога је оно што Јова несаломиве вере одводи у безнађе и бесмисао. Ниједног тренутка он не сумња у постојање Бога, он сумња у постојање правде.

,,Гле, благо човјеку кога Бог кара; и зато не одбацуј карања свемогућега“, каже Елифас Јову желећи да му поручи да Бог чини ,,ствари велике и неиспитљиве“. Кад се каже да Бог чини ,,ствари велике и неиспитљиве“ то може да значи да су оне учињене због неког великог циља, општег добра, да су мотивисане неком снажном идејом. А. Иванов сматра да страдање праведника Бог допушта, да би испитао и усавршио њихову веру и побожност, али да се праведници налазе под нарочитом заштитом Божијом, и Бог их награђује још у животу. Према томе, губитак добара не мора да буде Божија казна за грехе него може да буде васпитно средство помоћу ког би се човек још више уздигао у вери и врлини. Тиме би се дошло до тријумфа Божије правде.

Да ли Јов на своја питања добија одговоре?

Међутим, одговор и објашњење за своју патњу Јов не добија на крају књиге. Говор Бога који се јавља у вихору није разрешење, већ величање моћи и славе Божије. Импресивна појава и проговарање самог Бога прогутало је сва питања која је Јов желео да постави. Језик којим се Бог служио у свом говору пун је поређења и описивања света природе и животиња. То је још једна одлика мудросне књижевности. На тај начин се ставља акценат на Божије стварање, односно на Божију надмоћ и силину, на то колико је човек заправо зависан и слаб.

Сам Јов каже: ,,Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја.“ Када је Јов оком видео Бога, од човека ,,неразумна“ који није сагледао ,,ширину земаљску“ како га Бог описује, он постаје неко ко се каје за своје пређашње речи и пориче их. Јовово кајање се заснива на схватању да Бог ,,све може, и да се не може смести оно што науми“.

Јов ,,није разумијевао, чудесно је то за њега, то не може знати“. У Јововој свесности сопствене немоћи и неспособности да схвати Божије путеве и намере лежи његова мудрост. Јовове мисли су Божијим говором са њега самог и са његових мука пребачене на Божију моћ и величанственост, као и на компликованост и тежину света.

Божије откровење Јову заправо представља опомену и преусмеравање ка мудрости. Јов који се плашио Шеола, који је проклињао дан свој рођења и свој живот, није имао увид у целину. Није могао да сагледа истину. Препирка са Богом неће Бога променити, Јов нема ту моћ. Онај који треба да се мења је сам Јов.

Зашто је Књига о Јову мудросна књига?

Мудрост у Књизи о Јову је представљена као спас људима. Безусловна вера и поверење у Бога, чак иако се чини да разлога за то нема, вид је мудрости који човека спашава. Тако је и Јов на крају награђен за своју несаломиву веру, а његови пријатељи кажњени су због неправедног осуђивања праведника и што нису говорили ,,право“ о Богу, онако како је Јов кроз своју постојану веру причао.

Конкретан одговор на своја питања Јов није добио. Уместо тога, кроз говор Бога увидео је своју ограниченост разумевања и то прихватио. До мудрости за коју ,,Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино“ може да се дође уколико се парадоксалност Божијег делања занемари и уколико се у потпуности и предано ослони на Њега, упркос сумњама које могу да се јаве услед неразумевања Божијих поступака. Мудрост је Јову била спас од бесмисла и безнађа у ком се нашао.

Соња Тодоровић


Култивиши се, фото
Advertisements