„Ти си најлепши између синова људских.“ (Пс. 45,3)
„Ништа није тешко ономе који верује и који хоће да позна Бога. Желиш ли, пак, и да га сагледаш – гледај на уређеност (лепоту) и промишљање о свему што је настало и што се збива Словом Његовим. Све је човека ради.“
Св. Антоније Велики

 

еома богата источњачка култура врло рано је пренета на просторе Грчке, што је условило висок развој културе, трговине и политике. У периоду од VI до IV века пре нове ере и васпитање у Грчкој носи одређене специфичности друштвено-економских и културних прилика.

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија (καλοκαγαθία, καλὸς κἀγαθός), под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал. Хармонијски развитак означава складан и равномеран развитак свих човекових психичких и физичких снага, његово усклађено духовно и телесно обликовање и оформљавање. То је, у ствари, тежња да се у човеку постигне складан спој лепоте и доброте помоћу телесног и духовног васпитања (философије, књижевности, музике, политике). Овакво васпитање било је доступно само слободним грађанима, али не и робовима. Дакле, реч калокагатија није означавала само идеал коме је требало тежити у васпитању, већ је то означавало и појам богатства. Тако реч калос више значи „углађен” него леп, а реч агатос “добар грађанин”, што је, разуме се, онима на власти одговарало да себе представе као добре грађане.

Четири врлине, палата Естергом, Мађарска

”Антички идеал – хармонијски савршено развијена личност” постоји и у педагошким размишљањима Платона. У свом делу “Држава”, која је за педагошку науку од изузетног значаја, јер су у њој дате најзанимљивије мисли о васпитању у читавој античкој епохи, Платон истиче: “Онога, дакле, ко најлепше уме да објасни музичко васпитање и гимнастику,… могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонијски савршено одгојеним човеком.”

Ово показује да Платон схвата савршено хармонијску личност, као личност развијеног ума, тела и срца, односно јединство умног, телесног, естетског и моралног васпитања, са идејама лепог, правичног и доброг као основним врлинама и васпитним вредностима.

Описујући атинско васпитање, које је за основу имало хармонијску личност, Платон у “Протагори” каже: „Учитељи музике старају се да њихови млади ученици науче да се уздржавају и клоне од сваког рђавог поступка. Пошто их науче да свирају на лири, они са њима изучавају лирске песнике, компонују их музички и старају се да деци прикључе хармонију и ритам, да би деца навикла да буду мирна, кротка, да се потчињавају хармонији и ритму, па према томе, да буду спремнија за разговор и акцију, јер људски живот у свим својим манифестацијама тражи хармонију и ритам.”

Према томе, циљ хеленског васпитања и културе био је синтеза лепоте и врлине, односно према коме је сваки слободан грађанин Атине требало да буде леп и племенит. Међутим, каснији атински период изменио је овај васпитни идеал, па је калокагатија означавала моралне норме без нарочитог наглашавања естетских вредности…

 

ре Платона, лепо не представља естетску категорију већ тај појам представља дубље вредности, превазилазећи субјективност. Систематска и смишљена расправа о лепом и уметности, као и њихово обликовање почиње заправо тек са Платоном и тек је он систематски размотрио и утврдио термине за које је област лепог – видљиво које укључује појам хармонично, а одатле досеже до области духовног које наравно мора само по себи да буде хармонично и као такво се испољава у одређеним границама у извесној законитости.

Појам калокагатије код Платона има социјално-етичку димензију тј. значење. Он, наиме, калокагатију одређује као ”јединство племенитости, богатства и телесно-духовне стваралачке способности појединца који себе ставља на располагање заједници (полису)”.

Платон разликује телесну и душевну лепоту као спољашњу и унутрашњу лепоту. За њега је лепо све оно што је у вези са неком врлином душе или тела. Врлине душе откривају се, по његовом мишљењу, кроз човекове поступке док се врлине тела огледају у складној и савршеној грађи. Развијањем, усавршавањем, човек и телесне и духовне врлине може да доведе до савршенства, а човек који то постигне, разумљиво је, досеже идеал калокагатије. Платон, међутим, прави искорак у схватању и тумачењу овог појма, односно циља остваривања овог идеала у односу на његове претходнике. Човека који је достигао идеал калокагатије он ставља у службу полиса, што значи да човек тај идеал није постигао ради самог идеала, само ради остваривања оног исконског, примарног циља приближавања боговима, већ и ради ангажованости у служењу држави на најбољи могући начин. Тиме, Платон овом идеалу даје социјалну димензију. Разуме се да је и код Платона он остварив само за онај друштвени слој који руководи државом. Што се тиче нижег слоја и за њега је нужно развијање основних врлина (мудрост, храброст или одважност, умереност и праведност), али у домену својих активности, својих занимања, без претензија мешања у туђе послове и преласка у више сталеже. Само тако сваки грађанин може најбоље да служи држави. Врлинама могу да поучавају само филозофи јер, како каже Платон у “Држави”, само они имају истинско знање о томе шта је добро за човека.

Платон прихвата Сократово учење да врлина јесте знање и, као и Сократ, изједначава лепо и добро. Став да је добро лепо тј. да је лепо добро, он износи у “Гозби” и објашњава га кроз Ерот јер је, како он сматра, љубав  лепа и добра. “Ако је, дакле, Ероту потребно лепо, а и добро је лепо, онда му је значи потребно и добро”, каже Сократ у “Гозби”. Лепота се, за Платона, манифестује помоћу Ерота као покретачког и творачког принципа како телесних тако и духовних способности. При том је бесмртност циљ коју љубав има приликом стварања.  Бесмртност као једина привилегија богова коју човек није успео да досегне па ни оствари идеалом калокагатије. Зато бесмртност посредно постиже кроз љубав.

 

уди изгледају лепи само међу људима.Човек човеку изгледа леп. Иначе нико у свету не опажа лепоту човека. Природа не опажа лепа човека. За њу су сви људи маске, испод којих она се труди да распозна добру или злу вољу, и добру или злу намеру.

Међутим, природа јако опажа доброту човека. Не само пас, и коњ, и во, него и зверови, и то баш зверови опажају доброту добра човека јаче него домаће животиње. И не само животиње, него чак и биљке и елементи опажају, на свој начин, доброту добра човека.

И као год што сва природа опажа доброту добра човека, тако исто она опажа и злоћу зла човека. Многобројни примери за ово могу се навести из живота светих људи и злобних људи. Но нема ни једног примера, сем у апсурдним бајкама, да природа ма колико опажа спољашњу лепоту човека. Исто тако ни свет духова не опажа лепоту човека, но само његову доброту или злоћу, то јест: његову унутрашњу лепоту или ругобу.

Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један други свет не опажа. Да ли зато што је лепота човека беспредметна у моралној и духовној драми света? Или зато што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом? Или обоје?

 

аиста је блажен човек који је стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, боји и лепоти. Чист није онај човек који је ово своје блато [тј. тело] сачувао неупрљаним, већ онај који је његове удове савршено потчинио души. Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, нетакнут, надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.

Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда – имати истечење у будном стању од самих помисли.

Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се с њим бори уздржањем и бдењем – на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се с тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу – на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак (уп. Изл. 2,12). Под песком подразумевај смирење. Из њега не ниче храна за страсти, јер је прах и пепео.

Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи – божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи – као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима. И као што се са зором јавља светлост, а за њом се рађа сунце, тако и то што смо рекли треба разумети и видети како изгледа на делу.

 

Преузми звучни запис>>>

 

Стојан Ценић, "Увод у педагогију";
Марија Петричевић, "Појам калокагатије у светлу онтолошког тумачења лепог у античкој филозофији";
Владика Николај Велимировић - Лепота човека;
Свети Јован Лествичник, "Лествица";
Манастир Подмаине; фото
Advertisements