Првосвештеници са књижевницима, старешинама и фарисејима подсмевајући се говораху: „Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев нека сиђе сад с крста па ћемо веровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад ако му је по вољи, јер говораше: Ја сам Син Божији.“ (Мт 27,41-43)

арказам представља веома суптилну употребу речи – говоримо оно што у ствари не мислимо, тако да је право значење онога што мислимо директно супротно ономе што смо написали или изговорили. Тачније, кажемо нешто што не мислимо и комуникација може да се настави у правцу у коме смо планирали само ако саговорник схвати да смо, у ствари, били неискрени, што је на неки начин супротно уобичајеним кодексима социјалних понашања. Но у овако упрошћеном објашњењу постоји скривена жаока, јер сама реч сарказам потиче од грчке речи σαρκασμός (саркасмос), изведене из глагола који значи „цепати месо; ругати се; у љутњи гристи усне“. Паметноме довољно.

Препознавање сарказма захтева развитак специфичних језичких вештина, нарочито ако се саркастична примедба изговара без одговарајуће невербалне пратње, као што су саркастичан тон или превртање очима. У енглеском језику прозодијски елементи сарказма укључују, на пример, спорији говор и тиши тон. Слично је и у холандском где се понекад саркастичне примедбе изговарају готово мумлајући; у каталонском се „подиже“ уобичајена фреквенција гласа – говори се „пискутавије“ када се користи сарказам. А што се тиче писаног језика, у Етиопији се користи посебан „знак сарказма“ који личи на преврнути упитник, само што се, уместо на почетак реченице као у шпанском, ставља на крај реченице, и користи се да означи „нереалне“ изјаве.

Но, чему нам сарказам збиља служи и зашто се њиме бави префронтални кортекс, део мозга задужен за практичне језичке вештине и сложену социјалну когницију, да не помињемо фирме и њихове аналитичке алатке? Вилијам „Треј“ Брант је у својој „Критици саркастичног ума“ претпоставио да се сарказам развија као когнитивно и емоционално оруђе које адолесценти користе да би тестирали „границе“ учтивости и искрености у комуникацији. Достојевски је сматрао нешто сасвим друго: да је сарказам понекад „последње уточиште скромних и честитих људи када се напада приватност њихових душа“. Ово се слаже са тезом психоаналитичара Ј. В. Слапа, који заступа тезу да пацијенти склони депресивним расположењима који се боре са осећањем одбачености показују и склоност ка коришћењу сарказма као начина да покажу бес према онима који су их повредили. Сви понекад, вели Слап, користимо сарказам, али они који га користе толико често да их можемо назвати саркастичним су људи који су управо најрањивији на саркастичне примедбе. Сарказам је према овом аутору орална агресивност према фрустрирајућем објекту.

Топлак и Каз су такође истраживали разлоге из којих људи користе сарказам као начин критике, и њихови резултати показали су да се људи који користе сарказам опажају као много вербално агресивнији и подругљивији него људи који користе директну критику, као и да се сарказам генерално опажа као много негативнији и непријатнији вид критике него директна комуникација. Такође, мерење времена реакције показало је да се саркастични коментари дуже процесуирају од директних, а из овог разлога коришћење сарказма представља врсту „метакомуникације“ у којој не можемо никада бити сасвим сигурни да ћемо постићи разумевање код друге особе баш на начин који смо замислили. Стога, колико год да је сарказам интересантан, драматичан и уноси неку врсту тензије у комуникацију, он може бити потпуно неефикасан ако ‘’промаши’’ циљ, уколико га реципијент не разуме или га схвати као шалу иако је требало да представља озбиљну критику, и стога неки аутори препоручују да се уздржимо од „обогаћивања“ комуникације сарказмом уколико постоји вероватноћа да ће нечија осећања бити повређена.

Постоје разлике у прихватању саркастичних коментара у односу на пол; има аутора који сарказам сматрају начином комуникације који одражава мушку доминацију, а истраживања су показала да мушкарци у већини саркастичне коментаре схватају као безазлене шале, док су жене по овом питању подељене. Мушкарци показују толеранцију према сарказму и не сматрају га формом вербалне агресивности, док на жене саркастични коментари утичу негативније. Међутим, испитаници оба пола се слажу у томе да би их дуготрајна изложеност саркастичним коментарима од стране некога ко им је близак учинила веома тужним, као и да учестала употреба сарказма може нарушити природу пријатељског и романтичног односа.

Међутим, људи неће просто престати да буду саркастични – склоност сарказму се одржала кроз еволуцију и стога је јасно да су људи у прошлости имали од ње неке бенефите. А какве? Хумор је понекад основа целих односа, и чешће се дружимо са онима који имају исти смисао за хумор као и ми. А управо је социјабилност оно што је учинило људску врсту тако супериорном. Људи се окупљају у неформалне групе управо према критеријуму какав хумор воле, а на основу смисла за хумор бирају и омиљене филмове, серије, књиге. Пени Паксман, стручњак за сарказам, индиректно потврђује ову претпоставку када наводи да су људи склонији да користе сарказам – и, генерално, хумор – са пријатељима него са људима с којима нису у добрим односима. Ко се бије, тај се воли. Хумор је такође важан чинилац менталног здравља, тако да се сарказам може посматрати и као „копинг“ механизам, и као такав се користи у терапијским интервјуима са оболелима од рака, јер представља вид емоционалног дистанцирања.

Стога се – можда – може рећи да са сарказмом, тим префињеним еволутивним постигнућем, треба баратати као са јаким зачином, – коријандером или ђумбиром, – и дозирати га опрезно, пазећи да не претерамо, да претходно проценимо контекст у коме га користимо и квалитет односа са особом којој упућујемо замерку.

Yeah, right.

Марица Прелевић Стијеповић,
породични терапеут

 

ок је Исус Христос полако умирао прикован за крст неки људи су се врло оштроумно шалили. Како је то језив пример тамне стране сарказма.

У малим количинима, из правог разлога, у право време и на правом месту, сарказам може да побољша разговор или говор уопште, као што јак зачин може да побољша укус јела. Али, такође, могуће је и да се „јело“, тј. читав однос, поквари – када се претера у количини или се употреби на погрешном месту.

Сам Господ је користио сув, ироничан хумор у малим количинама, као на пример:

„Многа добра дела показах вам од Оца својега,
за која од тих дела ме каменујете?“
(Јн 10,32)

Овога пута се подсећам да богомдане дарове духовитости и смисла за хумор користим пажљиво и са обзиром. Ови дарови могу да ослободе од стреса, њима може да се премости и пробије лед у неким тежим комуникацијама онда када ми је срце на правом „месту“. Али ови дарови могу и да саботирају односе, могу се користити да би однос одржао површним, да се избегне рањивост искреног разговора, или да се маскира агресија или мржња, ако би они нашли место у срцу. Зато желим да за све што чиним или кажем најпре испитам срце, зашто то чиним или кажем. Нека свака реч или досетка коју користим буде „зачињена“ светлошћу и сољу Његовог Крста који је испуњен милошћу.

монахиња Васа (Ларин),
Превод: Ј.Д.

 

Сарказам представља иронију (извртање значења) са мањом или већом јачином злобе. Њему близак став или особина јесте и цинизам (ниподаштавање).

Али – шта цинични људи заправо желе?

Напомена: у филму постоји превод на српски језик.

 

Кафа са сестром Васом, Psihobrlog, The School of Life, фото
Advertisements