„Дух целомудрености (σωφροσύνης, whole-mindedness, цело-мудрия), смиреноумља (ταπεινοφροσύνης, humble-mindedness, смиренно-мудрия), трпљења и љубави даруј мени, слуги Твоме.“

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина, други стих

мирење је (у својој пуноћи, прим. прев.) недостижна ствар коју је тешко описати. Такође га је лако заменити за неки његов сурогат. На пример, могу замишљати да сам „скромна“ док заправо избегавам одговорност, у складу са својим позивом, или да навлачим маску коју сам сама сковала, само да не бих била она која јесам, како ме је Бог призвао по месту, времену и идентитету. Као што је Г. К. Честертон дивно приметио: „Оно од чега у ове дане патимо јесте промашено смирење. Скромност је уместо органа полета постала орган убеђења, промашивши сврху. Човеку је намењено да буде сумњичав према себи, али не и према истини.“

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина ми саопштава три корисне ствари о смирењу:

  1. Корисно је имати жељу за њим и молити се за њега;
  2. То је „дух“, тачније енергија Светога Духа којој имам могућност да се отворим, а не нешто што бих требала и могла да призовем из себе; и
  3. То је „стање ума“ (ταπεινο-φροσύνη, humble-mindedness, смиренно-мудрие) или „приступ“ стварима, који подразумева одређени начин размишљања. Кад сам „унутар“ благодати смиреноумља, и кад је та благодат „у“ мени, примећујем способност да се мудро „сагнем испод таласа“ у Светоме Духу, кад наступи потреба – услед таласа метежности који повремено наилазе.

Дакле, смирење је „сагињање испод таласа“, у топло склониште и брижљивост Светога Духа, а не спровођење мојих сопствених, без-Душних реакција. То не подразумева ћутање у свакој ситуацији, нити да будеш „отирач“ већ да уместо мојих делују Његове енергије. „Он да расте, а ја да се умањујем“ (види Јн. 3,30).

Данас желим да се отворим за Бога (и) Духа и останем уз Њега, тако да моје реакције на дешавања, ствари и људе у околини буду ублажене и осољене смирењем по Његовој, не мојој, мудрости. „Дух смиреноумља даруј мени, слуги Твоме.“ Амин!

монахиња Васа (Ларин)

реба живети нормално. Човек не треба да разара себе, да не поступа тако да увек и у свему узмиче, тобож из смирења. Таква позиција нема везе са смирењем, јер истинско смирење не обезглављује човека. Смирење нас чини савршенијима; оно нам пружа слободу избора у разумевању где смо дужни да будемо чврсти, а где не; где смо дужни да кажемо „не“ и останемо на свом месту, а где –потпуно да се потчинимо другој особи без сваке сумње.

Стога се не сме мислити како нам не доликује да желимо измене у свом животу. Маштамо – посебно у младости – на пример, да постанемо лекари или нешто друго. Неко ће вам рећи да је тако нешто немогуће – па шта? Ја сам дужан да престанем да желим? Разуме се, немогуће је немати жеље –једино мртав човек не жели ништа. Чак су и велики Светитељи имали велике жеље… Какве? Да испуне вољу Божију. И иако су Светитељи обично по смирењу били уздржани, међутим, када се дело тицало воље Божије они су остајали несаломиви. Били су непоколебиви тако да чак и ако би се цео свет обрушио на њих они не би изменили свој став. Сетимо се шта је говорио Свети Козма Етолски:

„Кад видиш Турке и они ти траже сребро, дозволи им да га узму; они желе земљу – дај им поља; дозволи им да узму све и не противи се. Само своју душу не дај Турцима.“

У томе си дужан да останеш непоколебив. Ти си дужан да научиш шта значи „не“ и одговориш свему што посеже на твоју душу са – „не“.

Митрополит Атанасије Лимасолски

Кафа са сестром Васом (FB), Манастир Тумане
Advertisements