„Лакше је замислити крај света него крај капитализма.“
(F. Jameson, Archaeologies of the Future)


атприродна бића представљена у хорор филмовима имају дубље значење и често представљају оно што је друштвено/лично потиснуто. Управо ово искуство осветљавања тамне и забрањене стране људске личности, као и препознавање сопствених жеља и страхова, јесте оно што нас вуче у биоскопске сале у потрази за страхом и узбуђењем.

Евидентно је да се последњих година на филмску сцену враћа мотив зомбија. Рецимо, 2002. године, изашао је филм „28 Days later“, 2007. његов наставак, „28 Weeks Later“, затим британска хорор-комедија „Shaun of the Dead“, најновији Бред Питов филм „World War Z“ по истоименој књизи, римејк Ромеровог класика „Dawn of the dead“, па и сам Ромеро режира четврти део серијала, „Land of the Dead“. Да споменемо и популарну књигу „Zombie Survival Guide“, па и верзију са Битлсима „Paul is Undead“. Од 2012. године и у Београду се одржава „зомби шетња“.

Одакле потиче мит о зомбијима? Сматра се да је један од извора Хаити, одакле потиче веровање да преминули рођаци могу да се врате из мртвих у полу-живом стању, без свести. У реалности, зомбији би били ментално оболели или људи са можданим оштећењима, који су жртве вуду врачева. Посебним ритуалима, коришћењем „зомби пудера“ чији је кључни састојак тетродотоксин, вуду врачеви изазивају симптоме сличне онима које виђамо код зомбија са телевизијских екрана.

Са променама у друштву, мењају се и главни негативци хорор филмова. У том смислу, вампири би се могли сагледати као најпопуларнији актери овог жанра у XX веку, док су зомбији, чини се, главни монструми XXI века. То не значи да вампири данас нису присутни у популарној култури, већ просто, да су изгубили основну симболику и више не изазивају страх. Психоаналитичко тумачење вампира кренуло би по узору на анализу сна – морбидни страхови су обично нека потиснута сексуална жеља. Потреба вампира за крвљу, може се односити на несвесне и примитивне жеље Ида. Они су експресија оног примитивног људског и најчешће потиснутог инстинкта – секса и агресије, а у исто време су пројекција еротизоване жеље да будемо запоседнути, контролисани.

Вампири су почетком XX века били савршено огледало времена, приказ борбе полова у којој је женска сексуалност била потиснута и под доминацијом патријархалног друштва. Зато су најчешће нападали невине младе девојке, пре ступања у брак, тако да је јасна симболика угриза као сексуалне пенетрације и страственог ужитка, као представа одузимања невиности и чедности.

Castlevania: Lords of Shadow

Пропадање симболике је сасвим јасно, с обзиром на сексуалну револуцију након које се личне жеље почињу сагледавати као позитивне и ослобађајуће. Субверзивни аспекти вампира постали су део њиховог шарма. Гроф Дракула је данас, иако представник тамне стране, својеврстан сексуални симбол. Можда би му и ласкало, да у исто време често није и несхваћени тинејџер коме су придодата људскост, савест и способност да воли. Вампири су главни актери тинејџерских љубавних прича, где постају типични алфа мужјаци који обарају жене с ногу и прототип су савршеног романтичног партнера („Twilight“, „True Blood“, „The Vampire Diaries“). Подразумева се да их глуме изузетно атрактивни мушкарци, што доприноси сексуализацији и сексуалној моћи. Међутим, вампири опстају јер су, јунговски речено, значајни архетипови нашег колективног несвесног, а идеја потребе за контролом и доминацијом над другима није ни временски ни друштвено условљена. Зомбији носе неко друго обележје, и тешко да може доћи до сексуализације имајући у виду да је за разлику од тела вампира, тело зомбија у стању распадања, што код публике изазива гађење и одбојност.

И вампири и зомбији говоре о истом страху угрожавајући наше интуитивно схватање смрти као иреверзибилног догађаја, изван бинарне терминологије жив/мртав. Зато је обично и највећи део тематске структуре приче, прича о самој људској природи. Вампири су фантазија о бесмртности, страсти и моћи, док су зомбији управо супротно – подсећају нас на страх од смрти и губитка слободне воље. Премештањем страха од смрти на зомбије и вампире, ефикасно користимо механизме одбране – натприродне моћи су увек привлачне онима који се осећају беспомоћним и стварају илузије борбе отелотворењем овог страха у виду спољашње претње коју побеђујемо.

Теоретичари Франкфуртске школе масовну културу посматрају као продукт индустрије која пасивизује појединца у циљу опстанка капиталистичког друштва – пружа им могућност бега од реалности уместо отпора у стварном свету. Марк Борг каже да нас култура либералног капитализма позива да постанемо емоционални зомбији, наоружани против социјалне повезаности и емпатије. Чак и масовни „покрет“ који подстиче да трагамо за срећом, да верујемо у моћ позитивног мишљења, заправо нас окреће ка порицању болних емоционалних искустава који су извор забринутости, туге и беса. Друштво од нас прави зомбије, беспомоћне да утичемо једни на друге и свет око нас. На врло отворен начин, и сам Ромеро се у свом филму „Dawn of the dead“ поиграва са овом темом. Сцена у којој зомбији слепо и бесциљно лутају шопинг центром, представља критику конзумеризма и капитализма:

– „Шта они то раде? Зашто се окупљају овде?“
– „Некакав инстинкт. Остатак навике. Ово место им је у животу било важно.“

Карл Маркс је о капиталу говорио као о мртвом раду који живи као вампир који опстаје тако што исисава крв из света. Ако је капитал вампир, капиталистички радници могу бити зомбији – слепи робови и потрошачи заробљени у једној идеологији, са јединственим циљем стварања нових потрошача.

На тај начин зомбији откривају наше садашње друштвено-културне страхове, да је стање измакло контроли и да нам је као друштву, будућност црна. Зомби апокалипса задовољава потребу за променама и друштвеним колапсом. Али лакше је те исте проблеме и страхове пројектовати у спољашње форме, зомбије и друге монструме, него признати себи да су они заправо представа нас самих.

Сања Дутина


 

Психобрлог
Advertisements