Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
Користећи време, јер су дани зли…
Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме.

(Еф. 5,15-16;19)

Gaudi Dуша хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у „сновима“. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: „Камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим!“ Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: „О, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?“… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

Ако се душа узалуд намучи и постане недостојна љубави Христове, Христос прекида односе са њом, јер Христос не жели у својој близини „грубе“ душе. Душа треба опет да дође к себи. Да поново постане достојна Христа. Да се покаје до „седамдесет и седам пута“ (Мат. 18, 22). Истинско покајање донеће јој освећење. Немој да говориш: „Године су ми прошле узалуд, нисам достојан“, и слично. Уместо тога, можеш да говориш овако: „И ја се сећам оних празних бесплодних дана када још нисам живео за Бога…“

Па и у мом животу било је ту и тамо празних дана. Било ми је дванаест година када сам стигао на Свету Гору. Па зар нису то биле неке године? Био сам, наравно, дете, малишан, али ипак сам дванаест година проживео далеко од Бога. Тако много година!… Чујте шта каже Игњатије Брјанчанинов у својој књизи „Сине мој, дај ми срце твоје“:

„Ниједан труд, ни телесни ни духовни, у којем нема бола или напора, никада не доноси плод ономе ко се труди, јер се Царство Небеско силом осваја и подвижници га освајају, при чему се силом назива телесни подвиг у свему.“

Када љубиш Христа, улажеш напор, али благословени напор. Подносиш труд, али са радошћу. Правиш метаније, молиш се, али зато што је све то твоја најдубља жеља, божанствена жеља и чежња. То је труд, и жудња, и љубав; чежња, и радост, и весеље, и љубав. Метаније, бдење, пост – све је то труд и напор ради Љубљенога. Напор је да живиш Христом. Само, тај труд се не улаже принудно; трудиш се, али без негодовања. Што год радиш принудно, на силу, ствара велико зло у твоме бићу и у твоме делању. Грч принуде и наметнутог подвига ствара отпор. Труд Христа ради и истинска чежња јесу љубав Христова, јесу жртва, јесу предавање себе. То је осећао и цар Давид док је певао: „Жедни и топи се душа моја за дворима Господњим“ (Пс. 83, 3). Жуди, чезне и топи се душа моја од љубави Божје. Ови Давидови стихови слажу се са стиховима песника Веритиса који ми се свиђају:

„У друштву са Христом да живим зажелех жарко, све док не дође и последњи трен да душу предам.“

Потребна је пажња и усрдност да би човек схватио оно што проучава и да би то упио у себе. То је труд који ће човек уложити. Умиљење, топлину срца, благодатне сузе, стећи ће потом без посебног труда. Све то следи, то су дарови Божји. Да ли је у једној љубавној вези потребан напор и самоприморавање? Када схваташ смисао тропара, богослужбених канона и Светога Писма, бићеш привучен Христу радујући се, ући ћеш у истину радујући се: „Дао си весеље у срцу моме“ ( Пс. 4, 8 ). Тако спонтано, без проливања крви, доспеваш до умиљења. Јесте ли ме разумели?

Свети Порфирије Кавсокаливит


фото
Advertisements