Gaudi Jедном смо отишли у посету старцу Пајсију – монаху, један човек са неколико деце и ја. Старац нас је дочекао срдачно и са себи својственом једноставношћу. Да би охрабрио мог сапутника испричао је ову причу:

Рећи ћу ти шта ми се десило док сам боравио у манастиру у Коници. Тамо је била икона Богородице коју сам сваког дана чистио и прислуживао јој кандило. Један сеоски чиновник, отац деветоро деце, би редовно долазио са молбом: „Старче, хтео бих да прислужим кандило Богородици.“ Рекох му: „Благословени, већ је упаљено.“ Али био је упоран. Тако, да га не бих растужио – пустио сам га. Касније, кад би он отишао ја бих ишао за њим и брисао остатке уља.

Једном ми дође помисао и рекох: „Зашто да не одем и видим шта благословени ради тамо, можда је направио неред?“ Тако, када је ушао у цркву кришом сам га пратио. Отишао је до иконе, умочио прст у кандило, додирнуо свој пиштољ и клекнувши рекао:

„Пресвета, нестало је хране. Ти знаш!“

Чувши то био сам изненађен и одлучих да га пратим. Како се удаљио од манастира, неких триста метара, видех козу како стоји и чека наспрам њега. Узео је оружје, убио је, натоварио на леђа и отишао. Тада сам разумео његове речи упућене Пресветој. Од тада, кад год би чиновник дошао у манастир и отишао ја бих ослушкивао како бих чуо пуцањ. И заиста, после пет, можда десет минута, чуо сам пуцањ и рекао: „Пресвета га је опет даривала.“

 

фото
Advertisements