Црква светих Ахрангела Михаила и Гаврила је тих дана била једна од локација моје свакодневне рутине. Дан бих провео јурећи спознаје док сам се на вечерњим молитвама осећао потпуним…

Није ми било битно да се доказујем, јурим успехе, лажно величам своје адуте. Стајао бих негде на средини брода десно од централне иконе. Обично вечерње нико и не посећује па сам у почетку баш волео што сам сам. Током дана сам лицемерно грешио а током тих непуних пола сата сам се још лицемерније извињавао. Док будем свесно располагао вијугама памтићу лепоту појања свештеника из ове црквице. У неким тренуцима бих од усхићења плакао, некад бих пустио да ме мисли однесу далеко, а некад бих се потпуно предавао био-ритму простора и цео треперео у том ритму. Памтим тај посебан осећај испуњености невероватном енергијом, која би се, кад сам најмање очекивао пројављивала. Сад верујем да је пружала утеху како би се наредни дан, недеља или месец прегурали јер ја никад нисам знао када ће се следећег пута тај излив надахнућа појавити. Враћао сам се да бих мирнији одлазио. „Господе, која је моја сврха?“,често сам умео да питам, очекујући негде у дубини своје бити, да ће одговор доћи као што је и Мојсеју дошао кроз неки запаљени, неизгорели жбун, а опет, био сам сигуран да ми је далеки рођак Мерсо, наставши из Камијевог пера, објаснио колико је далек свет када га посматрам очима странца и хиљаде таквих жбунова, знао је Господ, не би било довољни да овако изгубљен спознам своју сврху, коју сам тих дана тако детективски тражио. Требало је бити мудар, разумео сам. Ако ће се и нешто открити то ће бити негде у мени. Разумео сам још да је неопходно претурати унутар мистичних грађевина срца, само тамо, нешто и нисам волео да залазим.

Једноставно је. Тамо је пламен за којим трагаш, буди стрпљив и плеши у игри коју Сам ти припремио. Ни не слутиш шта ти спремам…

Advertisements