Гневите се и не грешите;
пазите шта говорите у срцима својим,

и на постељама својим скрушите се.
Принесите Богу жртву правде, и уздајте се у Господа.

(Пс. 4, 5-6)

Gaudi Pонекад смо занети тугом којој не видимо нарочити разлог. Будимо се безвољни и троми. Недостаје нам снага, усмерење. Све губи укус, а чак и најмања достигнућа делују немогуће. Боримо се да уочимо било какву сврху. Ми смо, како нам лекари кажу, у стању тешке чамотиње.

Једна од најчуднијих, али најизазовнијих чињеница у вези чамотиње се налази у делима психоаналитичара који тврде да чамотиња (депресија) у основи нема везе са тугом; то је заправо облик гнева који нисмо успели да изразимо, који се окренуо против себе и учинио нас кивним на све и свакога, док смо дубоко у себи заправо само љути – на одређене појаве и одређене особе. Кад бисмо само ближе спознали наше разочарање и гнев, могли бисмо да, теоретски, постепено обновимо душевно здравље. Нисмо изневерени постојањем per se, већ су у питању тачно одређени догађаји и њихови учесници које смо изгубили из вида.

Овде се одмах намећу питања. Како је могуће да истовремено гајимо дубоки гнев а немамо у виду његове узроке и правац којим долази?

Ипак, овај недостатак самоспознаје, у контексту општег душевног здравља, није потпуно изненађујући и необичан. Човек је и иначе лош у препознавању порекла и природе многих својих осећања. Можемо се грохотно смејати безуспешно покушавајући да опишемо како смо покренути на то. Неки предео можемо оценити као прелеп, особу очаравајућу или филм као носталгичан без јасног увида у механизам наших реакција. Разумевање по правилу сеже далеко даље од осећања. Ми нисмо непознаница самима себи кад су само туга и очајање у питању.

Постоји други, важнији разлог због којег губимо из вида своју љутњу: зато што смо васпитани, вероватно од најранијег детињства, да није баш лепо бити љут. Бес нарушава сопствену слику о нама самима као љубазним и пријемчивим особама. Спознаја да смо разјарени и осветољубиви може бити сувише болна и проузроковати осећање кривице, и то не само према људима које иначе волимо и који су се због нас много жртвовали.

Узрок наше љутње може деловати и бесмислено. Можда нас је повредило нешто што би се неизбежно оценило као „ситница“ и на шта по навици не обраћамо пажњу јер себе замишљамо као јаке и узвишене над ситним увредама, оним које нас подједнако погађају.

Коначно, можда не умемо да се љутимо јер у свом окружењу нисмо видели успешне начине за то. Можда ту саму реч повезујемо са лудачким уништавањем налик ерупцији вулкана, нечим опасним и контра-продуктивним. Или смо можда провели превише времена окружени људима који се никада нису усудили да повисе тон и уместо тога нагомилавали горчину. Нисмо се научили умећу обузданог и просвећујућег разговора.

strange

Излаз из оваквог јада подразумева схватање да нам уместо њега не треба ведрина, већ жаљење (ведрина ће доћи сама по себи, прим. прев.). Жалост је користан појам јер означава бол који је усмерен на препознатљив узрок. Као „ожалошћени“ ми претварамо безграничну и безимену тугу у тачно одређен бол: родитеља који нам није био ослонац, рођака који нам се наругао, драге особе која нас је издала, лажљивог пријатеља… Није увек потребно да иступимо и супротставимо се овим људима (неки од њих су можда већ преминули); већ испитати шта се догодило и у потпуности бити свестан свог неоправданог гнева и терета (који сами себи намећемо, прим. прев.). Овакав потез може значајно променити наш став. Чак и док извесни односи и ситуације у нашим умовима постају све сложенији, живот као целина почиње да бива подношљивији и испуњен надом. Коначно, никад не можемо у потпуности спознати свој ум.

У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет…“ (Јн.16.33)

 

The Book of Life, фото
Advertisements