Одавно ме вуче мир инока.
Столничким хитрим кораком,
Светосавским босим ногама,
свету земљу газим љубећи.

Пут је мој пут крста.
Видим своју скуфију
у скривеном скиту на Атосу,
док узносим тишином
грешност на прочишћење.
Душа ми иште парман за плећа покајна,
хоће да се обећа светлости.
Порта да буде цела пустиња,
храм Господњи срце покајно и чисто.
Светли се молитва из дубине мрака,
ковитлаво дарујући сузе.
Господе Исусе Христе сине
Божији помилуј ме грешног.

С. Л.

фото, Facebook: Стефан Лазаревић
Advertisements