„Заиста вам кажем, не познајем вас...“ (Мт. 25, 12; Лк.13, 24-25)

Gaudi Kао што се једна племенита биљка усред корова бори да изађе на светлост, тако и једна племенита мисао бори се за опстанак свој и уздигнуће над коровом од мисли неплеменитих, ниских и прљавих. Тако се исто, најзад, бори у нама и сваки племенит покрет срца, бори се против страсти, која тежи да га крвљу потопи и угуши. А шта је вера друго, драга браћо, до једна племенита мисао, која изазива племените покрете срца? Не може, извесно, бити племенитије мисли од мисли о Богу, нити може бити племенитијег осећања од онога, које један човек има кад мисли на Бога. Но уколико је једна мисао финија и племенитија, утолико је тежа њена борба са мислима грубим и неплеменитим. То се потврђује и у свету материјалном, телесном. Нежније и однегованије тело много више трпи и страда под суровим условима живота, него ли тело грубо и у грубости очврсло. Нежнији цвет пре се спаруши на жеги и пре промрзне на мразу, него биљка грубљег и отпорнијег ткања.

Сви најбољи импулси наше душе представљају нежно и благородно цвеће, које се бори за светлост изнад таме и за превласт над грубим импулсима. Кад успеју у томе, наша душа тад представља небо и хармонију – кад не успеју, наша душа представља пакао и дисхармонију. Кад би човек загледао дубоко у своју душу, он би видео у души онакав исти судар добра и зла, какав види посведневно и у друштву људском.

Кад вера успе да се дигне изнад свега онога, што је стешњава и гуши као коров нежан цвет, онда она постаје вођ и утеха нашем целом животу. Онда ми, кад погледамо у звездано небо, видимо огњем по њему исписано име: Бог. И кад погледамо у природу око нас, у себе саме, у све новорођено и новопомрло, свуда видимо урезано или насликано симболички, или исписано то исто име. Шта је оно што помрачава то име пред очима нашим? Шта га то често чини нечитким и неразговетним? Какав га сунђер брише, и каква га то сен засењава?

Ја видим седам узрока, због којих вера малаксава и мре.

Први узрок је навикнутост на овај свет и живот. Докле нам се год свет чини нов и необичан, дотле је наша вера у Бога јака. Но онога дана, када нам се свет учини сасвим стар и сасвим обичан, вера се у нама гаси. Што год више преживљујемо, то се више уживљујемо у овај свет. А што се више уживљујемо, то се више удаљујемо од страшне и величанствене импресије, коју на нас у почетку чини свет. Ко се једном испне на Алпе, тај остаје поражен јединственим и неочекиваним призором. А ко проживи десет година на Алпима, тога алпски призор не само не поражава, но бива му досадан. Астроном, који први пут сазна за величину и множину звезда, за њихову раздаљину једне од друге и за њихов непогрешан ток, остаје пијан од усхићења. Но буде ли неколико година гледао увек исти призор помоћу најсавршенијих справа, постаће му све обично, и од његовог првобитног усхићења неће преостати ни сен. И сувише дуго гледамо ми ово светско позориште, а да би чудна и богата представа могла имати за нас до краја свежег интереса. И сувише дуго живимо, а да не почнемо зевати од досаде. А од досаде зевали су људи и на врху Алпа, и на заливу неапољском, и под кадифено-звезданим небесним плаштом индиjским. Где се пак досада од овога света усели, одатле се вера у Бога исељава. А одакле се вера у Бога исели, одатле се исели и ведрина и спокојство душевно.

Навикнути на овај живот личе на баналне простаке за царском трпезом. Са страхом и трепетом прилазе простаци трпези царској. Нико од њих не сумња у присуство цара и у царско достојанство трпезе. Седају; почињу да једу и пију; но од слатког јела и пића пада им мрак на очи, и они губе из вида и цара и царско достојанство трпезе. Почињу да се отимају о јело и пиће, да се гурају, да се туку, да претурају и просипају, да вичу, да се свађају о својини трпезе и првенства места и најзад да – зевају. Гостовање у царској палати постане им дуго и досадно. И они се вајкају и очајавају. И праве од царске трпезарије спаваћу собу, а од спаваће собе коњушницу. Док најзад све изгуби у њиховим очима свој царски карактер и док баналност простачка не почне да тријумфује свуда, и у мислима, и у речима и у делима гостију. А цар – домаћин стоји и посматра и наређује да се трпеза непрестано пуни. Велика душа осећа присуство цара и стиди се поступака своје баналне браће.

Велика душа се осећа у овоме свету увек као у најсветијем и најстраховитијем храму. Што дуже она стоји у овоме храму то храм за њу не губи но добија у необичности и страховитом величанству своме.

Други узрок слабљењу и умирању вере у нама јесте – претрпаност духа многим ситним знањима, при чему одсуствује сазнање над сазнањима. Сазнање над сазнањима јесте сазнање о Богу. Остала многа и ситна знања односе се на дела Божија, на дом природни и њен намештај. Количина знања у нашем времену већа је него у ма ком другом. У наше време јури се у трку за количином знања. На квалитет се мало гледа. Од главе се праве огромна слагалишта знаних факата из хемије, физике, астрономије, технике, социологије, из вештине играња и кувања, свирања и удварања. Многе главе су истовремено читаве хемијске лабораторије и зоолошке градине и музички репертоари. Многи су мозгови праве енциклопедије. Но зато опет у многим мозговима нема места за Бога, за велико сазнање над сазнањима.

У стара, проста времена људи нису имали у своме духу тако много техничких истина, као људи нашег времена, али је сазнање над сазнањима увек било живо и увек имало видно место. И у нова, сложена времена, моћни људи не даду се претрпати многим ситним знањима и не даду малим знањима засенити велико сазнање. Увиђавним су сва факта провидна, те они кроз сва факта виде главни факт у васиони. Проницљиви проничу кроз одело свих ствари и гледају њихову битност и њихов главни импулс. Никад моћни нису били моћнији, ни увиђавни увиђавнији, нити проницљиви проницљивији, него у наше време. Али зато никад слаби нису били слабији, ни кратковиди кратковидији, ни површни површнији, него опет у наше време. Код моћних, увиђавних и проницљивих вера у Бога се стално издиже изнад свих знања, свих факата и свих хипотеза, и лебди око ове увек као светла атмосфера око једног небесног тела. Од те атмосфере сва факта добијају живота и покрета. Без те атмосфере сва факта се залеђују и покривају сенком смртном. Да ли месец има атмосферу? Није ништа још извесно познато, но ако је поуздано да нема, онда он личи на знање без вере. Има на њему метала и минерала, и висина и дубодолина, но ништа од свега тога не дише, јер нема шта да дише. Зато се месец и вуче за живим планетама, које дишу и живе, као један сјајан мртвачки саркофаг. Такво је и знање без вере. И оно је један мртвачки саркофаг у нама. И што год је наше знање веће, а без вере, утолико већи мртвац лежи у души нашој: одевен, окићен, простран, но – мртвац. Испод тог мртваца лежи пригњечена и пригушена вера. После узалудне борбе да се дигне и обавије својом атмосферском свежином и животношћу метални саркофаг знања, после свих узалудних херојских покушаја она лежи у сени смртној. Трагедија је њена потпуна. Но у трагедији њеној јесте и трагедија наша, наше среће, нашег спокојства и нашег оптимизма.

Трећи узрок због чега вера у нама страда и гине јесу – дела људска. Дела наша скраћују нам поглед, те се ми и сувише само на њима заустављамо, и не гледамо даље. Ми гледамо нашу науку, дело памети наше, и гледајући очи нам се толико заводне, да су неспособне да виде један шири и светлији хоризонт. Ми посматрамо велике градове, дело руку наших, и дела Божија постају невидљива за нас. Култура нам плени очи више него природа, јер природу у градовима скоро и не видимо. Човек као творац културних творевина учини нам се као уопште једини творац у васиони. Од високих домова наших ми не видимо васионски дом Божији. Од прашине наших људских мравињака ми не видимо небо. Ми често у неправди својој ценимо више дело него делаоца. Посматрајући с дивљењем једну средњевековну катедралу, ми у исто време гледамо с презрењем на људе. Као да је катедрала достојна већег дивљења од њених твораца – људи.

Исто тако ми често посматрамо с дивљењем природу, док се творца њеног и не сећамо. Као да је твар достојнија од свога творца! Или посматрамо човека у његовој улози у овоме свету и дивимо му се више него ономе, ко га је послао на ту улогу. Од те заблуде и произлази страшна трагедија вере у душама нашим.

Вера је увек једна строга напомена творца иза створенога и делатеља иза дела. Вера резервише увек апсолутну вредност за нешто скупље од свега онога што очи могу видети, уши чути и руке људске направити. Отуда вера и стоји у борби са свима силама овога света, које релативноме желе да придаду вредност апсолутну. А кад стоји у борби мора и да трпи и страда и може и да подлегне. Највећа и најстрашнија животна трагедија рађа се тамо где побеђена вера умире.

Као четврти узрок трагедији вере код многих и многих ја истичем – заблуде представника вере. Свак цени семе према плоду. Ако је плод горак, ко може заволети семе? Најбољи плод вере треба да су они, који су се потпуно ставили у службу вери.

Вера је семе, човек је њива. Кад се исто семе посеје на разне њиве различите ће плодове дати.

serjoza-popov-gospod-sejacВера је семе, свештеник је човек. Како ће исто семе на различитој земљи дати исте плодове? Заиста, свак очекује, да свештеник једне вере буде најбољи плод те вере, и према плоду цени и семе. Но заиста сав свет се може преварити при таквој оцени. Јер бива случајева, да је свештеник најгори плод оне вере, којој служи. Из истог семена ниче на једном земљишту цвеће, а на другом коров. Треба ценити семе према најбољем, а не према најгорем плоду, који оно може дати. Кад најбоље семе падне у трњак, трње га угуши. Само добро семе на доброј земљи доноси, по речима Спаситељевим, стоструки плод и добар плод. Хришћанска вера, посејана на добру њиву, даје најбоље плодове, какве једна вера може дати. Но хришћанска вера посејана је и по трњу и камену, по корову и по друму, где не ниче, или ако ниче не расте, или ако расте не доноси плода, или доноси горак плод. Она је дала људе велике као титане по карактеру, врлини и уму, но она се налази и као непримљен калем на многим опорим и трновитим стаблима. Она је бисер, који је бачен и пред људе и пред свиње. Људи су бисер сабрали и у сјају његовом очували. Свиње су помешале бисер са кукурузом, кукуруз су појели, а бисер ногама по блату угазили и њушком од себе одгурнули као ствар, која није за јело. Неразумни су они који бисер по блату газе, но још су неразумнији они који виде бисер пред свињама, у блату упрљан, и мисле да је то песак, а не бисер. Свака струка има својих Јуда. Сваки посао има својих скврнитеља.

Но многи тако не резонују. Многи виде свештеника безбожна, и вера у њима замре. Многи виде исповедника скептика, и вера се у њима залелуја као пламен свеће пред ватром. Многи чују за незнабожачко владање високих хришћанских представника, и залелујани пламен вере у души њиховој се гаси. И кад се у борби са хладним ветром угаси тај пламен, трагедија вере је потпуна.

Пети узрок чини – псевдо-наука и псевдо-теологија. Псевдо-наука агитира против вере, псевдо-теологија агитира против науке. Псевдо-наука узима најгоре и најпримитивније облике вере, њих истиче као веру уопште, њих критикује и њих негира. Псевдо-теологија опет има очи само за злоупотребе научних проналазака и открића, генералише те злоупотребе и негира науку. За последње столеће знатно су напредовале природне и техничке науке. Озбиљни људи су искористили то на удубљење, а неозбиљни на оплићање живота. Због тог обогаћења науке озбиљни су постали озбиљнији, а неозбиљни неозбиљнији. Озбиљни не виде двојну истину, једну у науци, другу у вери, но осећају хармонију између једног и другог. Неозбиљни уживају у излишним конфликтима, те истичући увек дрскост пред логиком мишљења, стварају себи заслугу од тога, што науком противрече вери, или обратно вером противрече науци.

Здрава вера не противречи никад правој науци, нити права наука негира здраву веру. Само болесни облици и једног и другог претенциозни су и искључиви. Моја вера у Бога не смета ми да признам и усвојим сву праву науку од алфе до омеге. Моја наука пак само добија у јасноћи и пуноћи и полету, ако је осветлим и загрејем здравом вером. Знајте да кад један научник устаје против вере у име науке, то он устаје против најгорег облика вере у име најбоље науке. И кад један богослов устаје против науке у име вере, то он устаје против најзлоупотребљенијег и најштетнијег облика науке у име најбоље вере. Најбоља наука пак стоји у савршеној хармонији с најбољом вером. А најбољи се никад и не препиру; најбољи се разумеју и љубе. Ниски или неједнаки се препиру и гложе, и уживају у препирању и гложењу. Но препирање и гложење псевдо-вере и псевдо-науке поколеба многе просте душе у вери. И кад их поколеба, вера њихова се бори за опстанак. Но често се борба сврши поразом вере. Пораз вере означава тријумф мрака и зла у људима.

Шести узрок, због кога вера у људима трпи пораз јесте – социјална неправда. Један човек погледа у свод небесни украшен пламеним светилима и вера његова светли и греје као пламен. Али он погледа и на неправду, коју човек човеку чини, и вера његова трне као пламен под пљуском кише. Неке радничке партије у свету протествујући против неправедне поделе богатства на земљи, налазе за нужно да протествују и против вере. Тај раднички протест против вере донекле је и оправдан. Он је оправдан утолико, уколико се односи на дегенерисане облике вере, који су се ставили у понизну службу капитализма и који подржавају једну очигледну економску неправду, под којом уздишу и умиру хиљаде и милиони људских створења. Но тај протест не само је неоправдан но безуман кад се он односи на веру уопште. Неоправдан је зато што је неправедан, а безуман је зато, што се њиме од најбољег пријатеља ствара непријатељ. Најбољи пријатељ сиромашних и потиштених у овоме свету јесте вера. Ако сиромашни и потиштени у овоме свету мисле водити једну успешну борбу против својих угњетача, морају је водити у име Бога и Божије правде. Једна је ствар само онда велика и импозантна кад јој је Бог основ. Не веровати у Бога, а апеловати на братство и хуманост могу само они људи, коjи су или заведени или код којих не постоји сасвим веза између мозга и језика. Не веровати у правду васионску, а тражити правду земаљску исто је што и у ноћи не веровати да Сунце може осветлити земљу и тражити да је осветли један обичан камен.

Социјална неправда тишти нас све и боли, и баца у мрачне мисли, и подгриза наш оптимизам, и мути наш поглед к небу. Сама визија социјалне неправде, под којом један човечији живот трпи, може да има дејство пустињског ветра, који све пред собом спарушава. Пред тим пустињским ветром спарушава се и вера наша. Као што зелена трава под косом постаје откос, који вене и црни, тако и вера наша пред визијом социјалне неправде простире се на самртничку постељу и мре.

Зашто онај ко ради да умре од глади? Зашто цео живот многих да буде један протегнут понедеоник, а цео живот неколицине један протегнут празник? Зашто праведник да страда? Зашто мудрац да буде запостављен и понижен пред будалом? Зашто добротвор да доживи неблагодарност? Зашто смирен да живи вечито у сенци хвалисавца? Зашто разврат да има тако широке и сјајне одаје, а врлина да се грчи вечито по назаретским дрводељницима и тесним ћелијама? Зашто херој да буде гуран лактовима кукавица у позадину, кад је његово место напред? Зашто – ако има Бога праведнога?

perfect_darkness_by_nanfe-d9wyfcw
„Лако ћемо опростити детету које се боји мрака. Истинска трагедија живота је када се људи боје светлости.“ (Платон)

Под теретом тих питања душевна храброст многих клоне, а где храбрости нема, нема ни вере. Кад клоне храброст, клоне и вера, кад умре храброст, и вера умире. Храброст и вера се увек копају у један исти гроб.

Седми узрок умирању вере у нама јесте – срећа. Само велике и јаке душе стоје и у срећи окренуте лицем Богу. Вулгарним душама срећа је највише божанство, коме се оне клањају. Само су вулгарне душе у срећи безбожне. У несрећи пак нико од њих није побожнији. Но и понека боља душа заборави се у срећи. Понеки добар човек толико се у срећи промени, да не могу да га познаду његови пријатељи. Један весео човек добије на лозу велики новац и постане наједанпут невесео и ексцентричан. Једна бедна девојка уда се за властелина и погорди се толико, да презре своје раније другарице. Један мио друг дође на власт и полуди. Једнога уметника слава начини шарлатаном. Оно што се смртним говором назива срећом често бива највећом несрећом људи. Срећа земаљска многима заврне мозак и отупи срце. Зар може бити веће несреће од те „среће“? Треба имати храбрости у срећи као и у несрећи. Треба храбрости не подати се ни срећи ни несрећи. Коме срећа постане идол, томе Бог престаје бити Бог. Ко своју срећу кади измирном и тамњаном, тај не приноси жртве Богу. Ко мисли да су ивице света на хоризонту његове среће, тај грли рукама својим једну илузију од дима. Ко своју срећу може да празнује ван Бога и без Бога, тај преживљује затишје пред катастрофу и смеје се смехом, који ће се у ђердан од леда претворити. Јер док срећа станује у једном дому дотле несрећа стоји пред вратима и чека свој ред. Нема тога дома у свету, у који несрећа неће ући и показати своје откривено лице. Њено лице биће страшно и одвратно дому, у коме је вера претрпела трагедију. Но њено лице биће као сумрак, при коме се види путовати, ако је вера у дому жива и будна.

separator

Тих седам узрока у стању су, посебице или удружени, произвести трагедију вере. Кад седам жбунова трња никну унаоколо једног племенитог крина, и испреплећу своје гране изнад овога тако, да му Сунце заклоне и ваздух затрују, тад племенити крин иструли у влази и угуши се у мраку. И Бог с неба гледа како многи лепи кринови труле и гуше се на земљи. И Бог с висина гледа, како се многе душе претварају у трње без кринова. Бог, истина, и трње на добро употребљује, но тешко ономе ко је трње. Тешко, прво, њему, и тешко, онда, онима око њега. Живот без вере најмрачнија је од свих трагедија. Према тој трагедији голготска је трагедија светла. Онај ко са живом вером у души страда и гине, ма и на крсту, личи на бродара на бурноме мору, који кроз страдање и мрак види поларну звезду, те зна ипак правац куда иде. Онај ко без вере страда и гине личи на бродара на бурној пучини, који не види нигде ниједнога зрака светлости у мраку, ни у себи ни око себе. Он напреже очи, да види, но што се више напреже то му се мрак чини све гушћи и црњи. Он напреже гpло да довиче; но он сам није у стању чути свој глас од страховите хуке око себе. Очајање безбожника најужаснији је факт у свима временима. То очајање скрива се цинизмом, те није ни видљиво за свако око. Кад би сви здрави безбожници знали исповести свих умирућих безбожника, на самртној постељи, пожурили би се сви да разгрну коров и трње у души својој и пусте згњечени крин да се дигне и развије и створи им души радост, и да јој боју и мирис. Безрадосне, и безбојне, и безмирисне су душе без вере. Кристалисано камење је милије погледу од таквих душа. И свако камење је сажаљења достојније од таквих душа. Какве велике планове снује безбожник? Лажни су планови његови; он мора једном у ноћи самом себи признати, да су планови њихови лаж. Пред људима он ће моћи и маскирати ту лаж, но пред самим собом не. Сви велики планови, било лични, или национални, или општечовечански, ако не базирају на гранитном темељу вере, базирају на темељу од воска. Угреје Сунце, восак се растопи, и велика кула се сурвава на земљу.

Дај нам, Боже, разума, да све што зидамо, на вери у Тебе зидамо. Јер вера у Тебе јесте храброст у зидању и светлост у путовању. Дај нам Твоје светлости на нашем хаџилуку по овоме свету. Свака друга светлост сем Тебе збуњује нам мисли и леди нам срца. Изворе топле и животворне светлости, не остави ни нас, уморне путнике жедне. Васкрситељу мртвих тела и мртвих душа, баци један поглед и на наше гробље. Нека се од твога погледа спржи сав смртоносни и мраконосни коров у нама, и нека васкрсне животоносна вера у Тебе. Да би и ми били достојни радници у великој радионици Твојој и достојни гости за великом трпезом Твојом у овоме свету; – да би достојни били имена Твога, Створитељу наш, поносни очинством твојим, Оче наш. Амин.

Свети Владика Николај

 


Преузми звучни запис>>>

 

Манастир Подмаине, фото
Advertisements