Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо.“

Свети Григорије Богослов

Gaudi Hристос је своју мисију започео позивањем својих будућих ученика, апостола. Они су били прости Галилејци, рибари и обичан свет без неког нарочитог образовања. Са друге стране, свет у којем је Христос започео мисију спасења није био наиван и прост. Било је то време које је прожимала богата грчко-римска култура. Образовање, уметност и философија нису мањкали. Ипак, Христос не бира надарене и извежбане мудраце већ просте рибаре. За науку коју Он доноси каже: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11,25).

Ово супротстављање знања и мудрости јеванђелској науци налазимо и непосредно након Христа, у првим временима постојања Цркве. Апостол Павле ће јасно упозоравати хришћане: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу.“ (Кол 2, 8). И неки од раних отаца и учитеља Цркве ће ово поновити на сличан начин. Тако, у другом веку западни хришћански учитељ Тертулијан ће рећи: „Шта има Атина са Јерусалимом, Академија са Црквом?“, алудирајући на супротстављеност Јеванђеља (Јерусалим, Црква) и философије (Атина, Платонова Академија).

Поставља се питање: чему ово супротстављањање јеванђелског учења и световне мудрости? Питање је важно и у наше време јер, чини се, да се наведене Христове и апостолске речи злоупотребљавају. Тим речима често се даје значење гносимахије, а хришћанство се показује као духовност која не иде заједно са интелектуалном активношћу. У екстремним случајевима, свака интелектуалност и образованост тумаче се као гордост и грех. Но, да ли је то смисао Христових и апостолових речи? Да, Христос јесте изабрао просте и, можемо рећи, углавном необразоване ученике. Међутим, да ли је формална необразованост неопходан услов за јевнђелску простоту? Да ли је хришћанима грех учити световне науке? Да ли и апостол Павле исто то мисли? Како? Па он, апостол Павле, није био необразован. Напротив. И не само апостол Павле. Даља историја хришћанства сведочи да поменуте Христове речи нису усмерене против образованости и интелектуалности као таквих. Размотримо ближе постављена питања.

Не, необразованост није conditio sine qua non јеванђелске простоте коју Христос благосиља у својој Беседи на гори (Мт 5, 3). Христос јесте изабрао неуке, али, не заборавимо, они си били поучени. Дар Духа Светога повукао је са собом знање и умеће: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап 2, 4). Сам апостол Павле, тај неустрашиви Христоносац, итекако је умео да ступи у дијалог са ученим грчким философима. Гле, одведоше га у храм своје мудристи древни Грци: „А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни.“ (Дап 17, 22). Заиста, мудри Грци не би губили време са незнавеном скитницом. Али, апостол Павле није то био. Са њим је кренуло крштење грчке мудрости и образовања. Грчка, колевка европске цивилизације и учености, земља чувеног Платона и Аристотела, данас је хришћанска земља, плод јеванђелског семена које је апостол Павле посејао – тај учени и храбри Христоносац.

trial-of-the-apostle-paul-nikolai-k-bodarevski
Николај Бродаревски – Суђење апостолу Павлу

Христос није одбацио образовање већ црв и трулеж коју су људи везали за ученост и знање. Христос је као ипостас Мудрост Очева, па како онда може грдити нешто што му је сродно и иконично? Али, мудрост људска је доживела расцеп, одвојила се од свог Архетипа. Отуда апостол Павле не упозорава против мудрости већ против мудрости „по човеку“. Она није погрешна зато што је људска, јер све људско је дар од Бога. Погрешна је и за хришћане непожељна јер је сама и самодовољна, јер лажно обоготворује човека и његов разум. Тако сама и самодовољна мудрост „по човеку“ води закључку – „нема Бога“. Самодовољна мудрост „по човеку“ је самоубица јер води у своју супротност, у безумље: „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога…“ (Пс 14, 1). Зашто се онда чудимо што се у XX веку појавио нацизам, што су се појавили концентрациони логори за истребљење људи? Шта смо пре тога изговорили? Изговорили смо: „Бог је мртав!“ А онда смо, тако сами након „смрти Бога“, убедили себе да је линија напретка људске рациоанлне свести линеарна, да смо све мудрији, све бољи. А онда су се наши дијаграми срушили. Након Холокауста ништа више од наше мудрости, па ни песништво, није имало смисла. То је то знање „по човеку“, лажнообожујућа мудрост, која води у надутост и гордост. Гордост је корен сваког греха и страдања јер представља корак ка осамљењу човека, његово одвајање од Бога и извора живота. Мудрости људској је фалио Друг, Родитељ, Архетип. Против те осамљене и усмрћене мудрости устаје Христос. Не да поништи људски интелект већ да га уведе у његову природну заједницу са Архетипом. И то је јеванђелска простота. Ненадимање. Одуство гордости. Свест да је уму као икони потребан Бог као Архетип, као очима светлост.

Други разлог зашто је Бог одлучио да „посрами мудре“ (1Кор 1, 27) и учене, јесте да покаже силу и истинитост Јеванђеља. Не би било велико чудо да су учени људи донели свету идеју која га је преобразила, натеравши га да остави оно што је раније био. Не би било чудно да су учени дошли међу неуке и загосподарили њима својим знањем. Не би било чудо да су учени неукима постали вође, поразивши њихово незнање и тупост својим знањем и мудрошћу. Али, јесте чудо да су неуки галилејски рибари преобразили учени грчко-римски свет. Јесте чудо да су неуки посејали семе које је победило и преобразило мудре и њихово знање. Јесте чудо да су одолели и мачу и мудрости „по човеку“. Јесте и чудо да су ту грчко-римску мудрост крстили и охристовили.

Против осамљене мудрости која порађа гордост и ради чуда за сведочанство свету, Христос изабира неуке као своје прве ученике. Али, Христос није благосиљао неукост и незнање као такво. Доказ су многи потоњи оци и учитељи Цркве. Они су итекако зналачки користили „световну науку“ у сведочењу самог Јеванђеља. Пун их је црквени календар – од апостолских ученика до савремених светитеља. Од Светог апостола Павла до Светог Порфирија Кавсокаливита. Овај други, старац Порфирије, живео је до пред крај XX века. Описмењавао се кроз богослужбене књиге. Али, итекако је касније волео да чита све, од механике до медицине. Јако је ценио науку и био способан да о њој дискутује са стручним људима, лекарима и научницима. Свети Јустин Мученик и Философ, у другом веку, никада није скидао свој философски огртач, чак ни онда када је постао хришћанин и мученички пострадао за своју веру. Треба ли помињати за хришћанско богословље „златни“ четврти век? Чувене кападокијске оце: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског? Василије и Григорије Богослов су били школски другови. Заједно су прошли све фазе ондашњег световног образовања, од Кесарије Кападокијске до Атине. Григорије Богослов ће у Надгробној беседи Василију Великом о свом искуству образовања рећи следеће: „Ми (он и Свети Василије) знали смо само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до учитеља световних наука.“ Како ове речи Светитеља подсећају на оне јеванђелске, Христове! На две заповести о којима висе сав Закон и пророци (Мт 22, 40). Прва и највећа: љуби Господа Бога свога. Друга, иако друга, иста је као и ова: љуби ближњег свога. Гле, тако и Свети Григорије ставља богословље спрам световних наука. Прво је најпревасходније, најважније. Друго је друговажно, али ипак једнаког достојанства са првим. У њима се крије тајна живота, тајна крстообразног постојања. Љубав према Богу не одваја се од љубави према ближњем и творевини Божијој. Љубав према створеном никада се не осамљује и не осамодовољује, бивајући неодвојива од љубави према Богу. И то је јеванђелска простота. Ту не постоји надимање нити знањем нити вером.

Наведене речи Светог Григорија изражавају суштину онога што смо желели рећи у писању изнад. Хришћанство не одбацује људску мудрост и образованост већ не прихвата њену по себи довољност. Интелект и образовање не вреде човеку без Богопознања. Даље, речи Светог Григорија су као савет и поука значајне поготово у наше време. Чини се да нас притискају, везано за ово питање, два проблема. Један је голи интелектуализам, лишен побожности а други је хула на образованост и гносимахија. О првом проблему већ је довољно у овом писању речено. Други проблем, гносимахија, није ништа мањи ни наивнији. По том становишту, знање је излишно, увек и само значи гордост, неспојиво је са духовношћу. Многи хришћани ће данас узимати са резервом очинске савете духовника уколико је овај образован. Стављен је знак једнакости између необразованости и јеванђелске простоте – и са тим циљем цитирају се горе наведене речи Христове и оне апостола Павла. Многи не знају да је овакав дух потпуно стран православном предању, како то показује Свети Григорије као пример. Исти Светитељ о учености још каже: „Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног (мисли на богословље), него и спољашњу ученост (мисли на световне науке), које се многи хришћани по неукости гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога…“ Ученост, највеће наше благо. Ове речи Светитеља треба да буду темељ на којем ће хришћанин да започне свако своје размишљање о односу према науци, философији, уметности и свега другог позитивног где човек познаје свет, творевину Божију. „Неки се гнушају“, каже Светитељ. И у његовом времену, а и у нашем је тако. Зашто? Јер је тако лакше. Ушушкати се у свој пијетизам, слушати свој „осећај“ као глас Духа Светога. Да, знање уме да се надме и то није добро. Но, још је горе када се надме незнање. Све ово данас, нажалост, постоји у нашој Цркви. Духовништво се често претвара у гуруизам, а један од разлога је и надимање незнања.

shakespeare-there-is-no-darkness-but-ignorance

О односу према образованости и о узроку гносимахије међу неким хришћанима Свети Григорије Богослов још каже: „(У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сагледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.“ Знање и образованост, критичка мисао – ово саветује Светитељ. Изједначавање надутог незнања са јеванђелском простотом – ово оштро разобличава Светитељ. Но, знању и образованости увек је мера Христос. Имајући ту меру, знање остаје имуно на самоћу и самодовољност, на надимање и гордост. И само тако оно постаје мудрост, „философија по Христу“. Као што и творевина са Христом добија живот, а без Христа, када је самодовољна, остаје трулеж и смрт – тако је и са знањем и ученошћу. Такви мудраци, који су то спознали, јесу „сиромашни духом“ а богати Духом. И то је јеванђелска простота – смирена „философија по Христу“. Наспрам ње стоји гордост, две надутости, од којих је друга гора јер је неприродна – надутост знањем и надутост незнањем и умишљеним надахнућем.

Александар Милојков

фото1, фото2
Advertisements