За боље разумевање приповести од велике важности је анализа разговора који Бог води са прародитељима.

Gaudi Tеолози углавном о греху прародитеља говоре из једне високо теологизоване перспективе, користећи се појмовима као што су: пала природа, грех као вољни чин или расправљајући о питањима типа: Да ли би се Христос оваплотио да није било грехопада? Или: Да ли је смртности било пре пада? итд. Наравно, све су то легитимна теолошка питања и дилеме, и она се тичу самих основа вере. Међутим, оваква питања и теолошке формулације често залазе у домен богословске спекулације, чиме се гурају у страну важни аспекти текста који се тичу наших конкретних егзистенција. Поготово што приповест о прародитељском греху има универзално значење и непрестано се пројављује у свакодневном животу. У односу на први извештај о стварању човека (Пост. 1, 26-27), у дру­гом се – који је иначе опширнији – поред стварања човека говори о његовом првобитном назначењу и греху који је починио. Наиме, Бог је створио човека од пра­ха земљиног и поставио га у врт у Едену да га „ради и чува“. Адам је могао слободно да једе све плодове сем са дрвета познања добра и зла: „али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи“ (Пост. 2, 17). Потом Бог ствара остале жи­вотиње да би нашао Адаму друга. Коначно, као партнера му створи Еву. Будући да је настала од његовог ребра, Ева је Адаму била најблискија – човек и човечица. У наставку приповести се појављује змија која наговара Еву да окуси плод са дрвета познања добра и зла, што ова и чини. Затим Ева на исто наговара Адама, и „тада им се отворише очи, и видеше да су голи“ (Пост. 3, 7). Потом на сцену ступа Бог, који због греха прародитеља изриче судбинску пресуду читавом човечанству.

За боље разумевање приповести од велике важности је анализа разговора који Бог води са прародитељима, јер се управо кроз тај разговор открива много тога што говори о карактеру човека. У овом контексту, нећемо ништа посебно говорити о змији и дрвету познања добра и зла, иако су то по себи занимљиве теме. Забрана једења са дрвета познања на први поглед изгледа као ограничење човекове слободе. Међутим, када се боље унесемо у приповест увиђамо да је Бог забраном једења плодова са дрвета познања додатно афирмисао људску слободу. У врту, који је „радио и чувао“, човек је имао спољашњу слободу да ради шта хоће. Забрана је била изазов за човекову унутрашњу слободу. То је било искушење – испит човекове слободне воље. Управо превазилажењем тог искушења човек је требао да заради „остатак слободе“, да стекне унутрашњу слободу која је ствар његовог вољног настројења. Уместо тога, и Ева и Адам су се понели поводљиво, неразумно слушајући глас споља. Повели су се по нагону и тиме угрозили унутрашњу слободу која се управо стиче сузбијањем нагона. Узимањем плода истовремено су показа­ли непоштовање Творца и уопште воље другог. Читав опис представља ситуацију у којој Бог (други) тражи од човека да поштује његову вољу. Све сам ти дао, само то не дирај. Ствар радикализује чињеница да је то све створио Бог. Међутим, прародитељи нису одолели том искушењу. Човек је тим чином показао суштину свога карактера: непоштовање воље другог, а самим тиме непоштовање другог, у овом случају Бога. Овим се отварају нека важна питања: Да ли је могућа слобода без уважавања воље другог? Да ли моћи све значи бити сло­бодан, и да ли то подразумева моћи се уздржати да би испоштовао другог? То су питања са којим се практично сусрећемо сваки дан.

Слабост прародитеља се показа­ла и у њиховом међусобном односу. Када Бог зове Адама и открива да је јео са дрвета познања, Адам не прихвата кривицу и одговорност него грех пребацује на другог: „жена коју си поставио уз ме­не, она ми даде са дрвета те једох“ (3, 12). Адаму је крива жена која га је наговорила, а не он који се повео на наговор. У крајњој инстанци крив је Бог који је створио же­ну. Адам овим испољава још једну типичну људску особину: стално је други крив. Битно је скинути кривицу са себе. Прародитељи су би­ли уплашени, што је знак одсуства слободе. Адам је заробљен собом – својим самољубљем. Уместо да прихвати кривицу и заштити Еву, он се понео сасвим супротно. Ева се, наравно, није показала ништа бољом, јер и она одговорност пребацује на змију. Једино су у томе прародитељи показали потпуну сагласност: крив је други, он тре­ба да испашта. Врло је упадљиво то што им Бог начини хаљине. Од тренутка када су им се отвориле очи, људи су почели да подозревају једно друго. Стога се и облаче у хаљине, а пре тога су начинили прегаче од лишћа смокава. Уви­девши да између њих не постоји истинска љубав и склад, људи су се почели чувати једни других. Већ су прародитељи морали да прикривају голотињу, јер ју је други могао искористити као слабост. То је, такође, једна од типично људских особина: искористити туђу слабост. Будући да Адам није заштитио Еву, него су гледали да се у тешкој ситуацији свако за себе извуче, природно је да између њих није постојало поверење и љубав. Одсуство љубави умножава страх, страх рађа неповерење, а све то гуши унутрашњу слободу која се не подразумева него стиче и чува.

Већ на основу овог сажетог увида, јасно је колико је приповест о греху прародитеља архетипска. Адам је сваки човек, што у јеврејском и значи реч адам. Стога грех прародитеља треба разумевати у дубљем егзистенцијалном смислу. То је приповест о човеку уопште, његовом карактеру и склоностима. Прародитељски грех је стално присутна реалност, која нас спутава да успоставимо прави однос са другим – Богом и ближњим. Заправо, спутава нас наша неспособност да будемо истински слободни, односно да будемо ка­дри да се одупремо унутрашњим нагонима. Библијска приповест посредно каже да је то могуће са­мо поштовањем слободе другог, и уопште отвореношћу према дру­гом. Одсуство адекватног односа према другом чини човека сумњичавим, поводљивим и себичним, а тиме неслободним. То су својим чином показали и прародитељи. Управо приповест о њима јесте опомена свима нама да сваки пут када не поштујемо вољу другог чинимо прародитељски грех, да стално када не штитимо ближњег обнављамо то у чему су прародитељи згрешили, да увек када смо спремни да користимо туђе слабости на прародитељској смо странпутици… Наравно, то није усуд човеков, јер је он слободан. Ту се и огледа амбивалентни карактер слободе. Слобода која га је довела у ту ситуацију је и пут који га може извести из ње. „Са знојем лица својега“ човек мора да се одупире нагонима и искушењима унутрашње слободе да би могао да „пружи руку своју и узбере са др­вета живота“.

Проф. др Родољуб Кубат

„Православље“ број 1190, фото
Advertisements