Gaudi Mи истовремено живимо у друштву људи од којих свако зна Бога на свој начин; а истовремено Бог је један, Исти. И зато се, ако говоримо о томе како спознајемо Бога и како Га знамо, може рећи: „Могу да ти кажем о Богу нешто што знам, а ти ми реци оно што ти знаш, и заједно ћемо Га познати дубље, шире, боље и са више свештеног страха…“ И у томе је можда смисао заједничког живота хришћана. Свако зна Бога, а уједно, делeћи своје искуство не само у разговору, већ и у заједничкој молитви, у општењу срца и душа, ми једни са другима нешто делимо и постајемо заједничари једни других.

Наступа тренутак кад смо заиста потрошили, исцрпели све што сами знамо и све што може да нам каже наш ближњи, па чак и Црква. И тада престаје једно. У Јеванђељу нам се каже да Бога нико није видео, да Га зна само Јединородни Син Божији, Који се налази у наручју Очевом. На крају треба да идемо ка Христу, ка Њему да стремимо, у Њега да се загледамо, Његове речи пажљиво да слушамо и да ћутимо у Његовом присуству тако да тајанствено постанемо заједничари у ономе Ко је Он и шта Он може да нам открије ван граница било каквих речи о Богу и о нама самима.

Међутим, раније сам рекао да у извесном тренутку бледи наш жив осећај, живо искуство. Где је граница између искуства и вере? Вера се на почетку 11. главе Посланице Јеврејима дефинише као увереност у невидљиве ствари (потврда ствари невидљивих), односно, унутрашња увереност: оно што никаквим својим материјалним чулима не можемо да спознамо ипак остаје истина. У том смислу се реч „вера“ не односи само на Божанске предмете, на Самог Бога. Вера се такође, као увереност у невидљиво, односи и на лепоту, на љубав, на све оно што доживљавамо у искуству, о чему поново можемо да разговарамо, али што не градимо логички, већ добијамо као непосредан доживљај, искуство и знање. Међутим, постоји место код светог Макарија Великог где се он труди да дефинише границу између живог, непосредног искуства и вере, која из њега проистиче. И он даје следећи пример: замислите да лежите у чамцу који љуља море. Тада имате живо искуство мора које вас носи, таласа који вас љуљају, неба које се широко простире изнад ваше главе, звезда, свега. Лежите и све то знате из искутва. Међутим, касније настаје осека и чамац се одједном нађе на песку. Више немате живо, непосредно искуство онога што сте доживели, али нико не може да вам одузме увереност, односно ваше знање из искуства онога што вам се догодило. Знате шта је море, знате шта је таласање воде, знате шта су високо бездано небо и звезде – све то знате. То је сигурност у оно што је престало да буде предмет вашег чулног искуства. И овде треба да запамтимо да се вера не састоји у томе да се само на основу голе речи поверује ономе што нам је речено, већ у томе да макар делимично, макар мало доживевши нешто, сачувамо то у свом искуству као увереност. И даље – да узрастамо питањем и сумњом, ако је то потребно, и ширењем нашег искуства, у веру,која се састоји у уверености у доживљено, у верности ономе куда то води, шта то од нас захтева, а представља такође и знање онога што нам се открило кроз ово искуство.

Митрополит Антоније (Блум)

Advertisements