Одломци из Дневника оца Александра Шмемана

Уторак, 12. Х 1976.

Gaudi Iзвор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни. Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха. Радост у Господу спасава. Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет (данас од 7:30 ујутро исповедам људе и причам, причам, причам; четворо људи са проблемима, а не рачунам оне термине заказане за касније). А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе. Желе да причају о „проблемима“ и  да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.


Недеља, 26. XII 1976.

Gaudi Bожић – пуна мера радости. Службе у цркви, божићна јелка и сви наши унуци, а данас – чудо! Када смо се пробудили све је било прекривено снегом а сијало је сунце. Небо је било светло а у моме срцу био је прави празник.

радостИсповести, разговори… Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе одговоре, мир, значење, а значење је радост. То је одговор који у себи садржи све одговоре.


Недеља, 14. III 1982.

Gaudi Dанас за време Литургије: „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Евхаристија је испуњавање свега у Светоме Духу. Ту лежи стварно значење епиклезе, сједињења са Христом у Духу.

Да ли је могуће, да ли је неопходно превазићи недостатак дисциплине, лењост, жељу за моћи и грех – радовањем у Господу? Да!

gospod-isus-hristos-sa-decom


Препоручујемо снимак емисије „Реч пастира“ која би са друге стране употпунила излагања о. Александра Шмемана. У овој емисији слушамо најпре Литургијску беседу јеромонаха Рафаила (Бољевића) коју је произнео у недељу 25. по Духовима 2013. године, у манастиру Успенија Пресвете Богородице у Будви, чији је и настојатељ. Отац је беседио по прочитаном Јеванђељском зачалу и подвукао да „кад погледамо како ми живимо у светлости овог Јеванђеља, питамо се да ли смо милостиви, какав је наш однос према ближњима“. У другом делу емисије чућете беседу архимандрита Стефана, игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, „О суштини и значају поста“ из Парохијског дома храма Светог Саве на Врачару. Он истиче речи Аве Јустина да се цело, комплетно Јеванђеље заснива на принципу „пост и молитва“.

 

Радио Слово љубве, фото1, фото2, фото3
Advertisements