Будући да смо видели како се очишћује ум, у ономе што следи осврнућемо се на исход исцељења, другачије речено, на основу дела Светих Отаца видећемо шта се са умом дешава непосредно након исцељења, као и током овог процеса.

Gaudi Jедан од првих плодова исцељења је бестрашће. Бестрастан ум је „надвладао страсти и превазишао и радост и бол“. Када је у таквом стању, „он се радује доласку патњи, а када дођу радости и весеља, остаје уздржан и не прелази границу“ (Никита Ститат, „Добротољубље“, з. том, стр. 295). Ово бестрашће је живототворно умирање Господње (в. 2. Кор. 4,10) које наступа дејствовањем Светог Духа (исто, стр. 303). Када је ум ослобођен спољашњих подстицаја и греховних оскрнављења, он много јасније сагледава ствари. Он види све поступке злобника [демона], па чак и тренутак када се овај припрема за битку. Он поседује јасно сазнање ο свим лукавствима злобника. „Ум по мери (ослобођења) види подмуклост непријатеља“ (св. Марко Подвижник, „Добротољубље“, 1. том). Бестрастан ум, „било да његово тело спава или је будно, јасно види просте појмове“ (Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 208). Најчистија савест не бива  узнемирена страсним помислима ни током сна, када разум мирује.

Очишћење је, такође, најтешње повезано са бестрашћем. Чисти ум је онај који се одвојио од незнања и осветљен је божанском светлошћу“ (Максим Исповедник, „400 глава ο љубави“, стр. 41). Очишћење ума је важно јер човек на тај начин задобија богопознање. Чист ум некад поучава ам Бог приступајући му, понекад свете (тј. анђелске) силе које му предлажу добро, а понекад природа ствари коју ум созерцава“ (исто, стр. 103). Чисти ум се, према св. Максиму Исповеднику, или налази „у простим појмовима ствари људских или у природном созерцању видљивог, или у созерцању невидљивог, или у светлости Пресвете Тројице“ (исто, стр. 56). Он разуме Писмо које каже: Отвори им ум да разумеју Писма (Лк. 24,45).

Према св. Максиму Исповеднику, постоји узајамна привлачност између чистог ума и богопознања. „Познање Бога природно привлачи κ себи кроз љубав чисти ум“ (исто, стр. 41). „Свети Дух налази чист ум и по његовој мери посвећује га у тајне будућег века“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 227). На овај начин човек постаје богослов. Богословље се не добија људским знањем и ревношћу, јер је оно енергија [дејство] Светог Духа Који обитава у чистом срцу. Очишћен ум „постаје за душу небо пуно звезда лучезарних и сјајних помисли, са Сунцем Правде које блиста међу њима, упућујући у свет блиставе зраке богословља“ (Никита Ститат, „Природна поглавља“, Добротољубље, 3. том, стр. 315). Због тога је авва Сисоје, у одговору на питање авве Амона да ли је, приликом изучавања Писма, неопходно умешно се користити речима и бити спреман за одговор на питање које би могло бити постављено, рекао: „То није неопходно, боље је да чистотом духа овладаш собом и не стрепиш, па тек онда да говориш“ („Старечник“, стр. 112).

Истинско богословље није плод материјалне усредсређености, оно представља пројављивање Светог Духа. Када је ум очишћен, он се озарује и, уколико је човеков ум за то способан, односно, ако човек поседује и мудрост, он може да богословствује. Због тога кажемо да је читав живот, па чак и само човеково тело, богословље. Очишћен човек је у целини богословље. Свети Оци су понекад користили дела тзв. „раних Отаца“, не зато што сами нису поседовали опит, него зато да би потврдили његову веродостојност, посебно у временима када је било и људи који су га порицали.

Очишћењем ума долазимо и до истинског самопознања. Философ Варлаам је тврдио да су светост и савршенство немогући без „дијерезе, силогизама и анализе“ [тј. разликовања, закључака и рашчлањивања, какви су се примењивали у јелинској философији], сматрајући да „свако ко жели да буде свет и савршен мора научити методе дијерезе, силогизама и анализе“. Свети Григорије Палама се, међутим, супротставља таквом гледишту као „стоичкој и питагорејској јереси“. „Ми хришћани“, поучава он, „не сматрамо истинитим знање које се садржи у речима и силогизмима него знање које се показује делима и животом, које није само истинито него, исто тако, поуздано и непобитно“. Светитељ у наставку каже да нико не може доћи до самопознања методима дијерезе, силогизама и анализе, уколико искреним покајањем и строгим подвигом не учини свој ум „понизним и незлобивим“; другачије речено, нико, ко није очистио свој ум, „неће постати свестан свог сиромаштва (тј. незнања), јер тек тада започиње самопознање“ (св. Григорије Палама, „Тријаде“, 1, 3,13).

Овај цитат има велики значај, Јер данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. То је, међутим, заблуда и може довести до страшних последица. Када човек започне да анализира самога себе, највероватније је да ће завршити као шизофреничар. Подвижнички метод је једноставан. Користећи метод који смо описали, односно, стражарење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно-срдачне молитве, као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум ослободимо његових сопствених представа и робовања чулним стварима како би, вративши се у срце, могао видети своју унутрашњу пустош. До самопознања долази дејствовањем [енергијом] Светог Духа. Тек када благодат Божија, заједно са нашим сопственим делањем, озари нашу душу, поуздано познајемо сваку појединост свог бића.

Када је ум исцељен, другачије речено, „када је очишћен и ослобођен маштања, он је изнад сваке телесне жеље“ (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови“, стр. 111).
Други плод исцељења ума је слобода. Ум, који је некада био заточеник, сада је слободан и испуњен радошћу, и „узноси се ка небесима, која су његова постојбина“ (св. Илија Презвитер, „Добротољубље“, 2. том, стр. 310). „Када је ум ослобођен од страсти, све, што буде чинио, сматраће се за чисту жртву Богу“ (Илија Презвитер, „Добротољубље“, 2. том, стр. 300).

Када је ум ослобођен страсти које га умртвљују, он је и васкрснут. Услед тога можемо говорити ο васкрсењу ума. Никита Ститат повезује ово васкрсење са чудом васкрсавања Лазара. Као што је умро Лазар тако, због страсти, умире и ум и бива сахрањен; као што је Христос дошао у Витанију да би васкрсао Лазара, тако долази и у мртав ум да би га васкрсао из трулежности изазване страстима; и као што су му Лазареве сестре, Марија и Марта, плачући и наричући, изашле у сусрет, тако му (Христу) и „разборитост и праведност, погружене у бол због смрти нашег ума, у сузама излазе у сусрет“. „Праведност је напор и духовно делање, док је разборитост умно [духовно, ноетичко] делање и созерцање“ („Добротољубље“, 3. том, „Гностичка поглавља“, стр. 325).

Везу између ова два чуда, тј. чуда васкрсавања Лазара и чуда васкрсавања мртвог ума, налазимо у многим православним тропарима који се певају у цркви. Навешћу два таква тропара:

„Похитајмо да созерцање и делање, сједињене у молитви, упутимо Христу, и кроз Његову страшну власт да дарује живот, као палму понудимо му свој ум, мртав и погребен као Лазар, и ускликнимо: Благословен који долази!“ (Јутрење у четвртак пред Цвети – Улазак Господњи у Јерусалим). Према овом тропару, следило би да је Марта делање а Марија созерцање, којима се Христос призива да васкрсне мртав ум.

„Подражавајмо верно Марију и Марту упутивши богонадахнута дела као посланство пред Господа, преклињући Га да дође и васкрсне наш ум што мртав лежи у гробу, отупео и одбацивши страх Божији, потпуно безосећајан и лишен животне силе, и завапимо: Као што си некада, Господе, страшном влашћу самилосно васкрсао Свог пријатеља Лазара, тако у својој великој милости подари живот свима нама“ (вечерња служба у среду пред Цветну недељу), да бисмо затим, озарени и укрепљени Светим Духом, могли повести битку. Ум је мртав, лежи у гробу лишен животне силе и зато пред Христа пошаљимо Марију и Марту, тј, наше делање, како би га Он васкрснуо.
„Ум који влада самим собом (васкрсли ум) постаје храм Светога Духа“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 220).

Кад се нађе у овом стању, чист ум бива озарен и обузет заносом (Никита Ститат, „Добротољубље“, 3. том, стр. 330). Наслађује се боговиђењем и беседи са Господом. Када Свети Оци говоре ο усхићењу и иступљењу [екстази, вансебности], то не значи да ум напушта тело, као што је био случај са Питијом [пророчица у Аполоновом светилишту у Делфима], него да је ослобођен овоземаљских и телесних брига и да себе приноси Богу, не престајући да буде свестан света. Човек, који је задобио непрестану молитву, доживљава екстазу [вансебност], „иступљење“ и „узношење“ из ума. Ова екстаза се назива „отимањем ка Богу“, „усхићењем“ [αρπαγή] и представља један вид созерцања.

Чист ум је озарен и просветљен. Сматрамо да је на овом месту од суштинског значаја да говоримо ο светлости, посебно ο светлости ума ο којој се говори и у светоотачким текстовима.

Свети Дијадох Фотички, познавалац целокупног мистичког богословља, говори ο светлости ума: „Немојте сумњати да ум, када се нађе под снажним дејством, у потпуности постаје толико прозиран да живо види своју сопствену светлост“. Он, међутим, сматра да се то дешава тек када „сила душе загосподари страстима“ (нав. дело, стр. 99). Осим тога, он на другом месту каже: „Они што непрестано проводе време размишљајући у дубини свога срца ο овом светом и преславном Имену, понекад такође могу видети светлост свог сопственог ума“ (исто, стр. 127).

Учење св. Дијадоха прихватају и Калист и Игњатије Ксантопули („Добротољубље“, 4. том, стр. 290).

Свети Нил Подвижник поучава: „Када нам приступи анђео Господњи, он самим својим присуством прекида сва непријатељска дејства унутар ума и чини да његова светлост дејствује без заблуда“ („Добротољубље“, 1. том, стр. 183).

Ум је створен по образу Божијем. И како је Бог светлост, тако и ум поседује светлост. У том смислу светитељи кажу да човек може видети светлост свога ума. Те ствари се, међутим, дешавају природном човеку, док је ум палог човека затамњен, помрачен и прикривен страстима. Међутим, када се човек ослободи страсти и буде од Бога озарен, у стању је да, током молитве, види светлост свога ума.

У својој расправи „У одбрану свештених исихаста“ („Тријаде“) св. Григорије Палама се на многим местима бави овом темом. Наводећи различите речи светитеља („Тријаде“, 1, 3, 7), завршава говорећи: „Да ли јасно схваташ да ум, ослобођен страсти, током молитве може себе видети као светлост и да зрачи божанском светлошћу заиста видећи самога себе, ум себе види као светлост“ (исто). Свети Григорије, међутим, наставља: „Таква је свака очишћена природа која није прекривена копреном зла“. Када не носи копрену зла, „она себе види као духовну [умну] светлост“ (исто). До виђења ове светлости долази дејствовањем Светог Духа.

„Очишћен и просветљен ум, постајући причастан благодати Божијој, добија и друга тајанствена и натприродна созерцања и, видећи самога себе, он себе види као друго чак иако не гледа нешто друго, и не само да види сопствени образ, него и блистање које је благодат Божија утиснула у тај образ“ (исто, 2,3,11).

Ово учење наговештава да ум не види сопствени образ, него славу Божију која се, по благодати Божијој, одражава у њему. Светитељ види да се тај образ преображава из славе у славу, односно, „у преобиље, у блистање које је у нама, уколико божанско зрачење постаје све јасније и јасније“ (1, 3, 7). Као што чулно око не може бити активно док га споља не озари светлост, тако ни ум не може видети својим [духовним, ноетичким] чулом док га не озари божанска светлост (1, 3, 9).

Укратко, можемо рећи да је, према учењу св. Григорија Паламе, ум као образ Божији светлост, али да је помрачен страстима. Тек када заблиста светлост Божија и када је ум очишћен, он може видети не само своју сопствену светлост, него и блистање које се у његовом лику ствара благодаћу Божијом. Чуло вида само по себи не може човеку бити ни од какве помоћи, уколико нема чулне светлости. Исто се може рећи и за виђење божанске светлости у човековом уму. Свети Григорије Палама је развио сва ова учења зато што је философ Варлаам тврдио да се људским знањем, усавршавањем људске мисли, може видети Бог и задобити богопознање, а што је потпуно погрешно.

У својој књизи „Старац Силуан“ архимандрит Софроније пише ο тој природној светлости ума: „Достигавши ону границу где је крај светлости и мраку (в, Јов 26,10), човек у ствари созерцава своју умну красоту коју многи поистовећују са Божанством. Иако је светлост коју они сагледавају светлост, она није Истинска Светлост, у којој нема никакве таме, већ природна светлост ума човека створеног по образу Божијем.

Ова светлост ума, која превазилази светлост сваког емпиријског знања, може се назвати мраком, јер је то мрак ослобађања или уопштавања, у коме нема Бога. Можда се овде најбоље могу применити Спаситељеве речи: Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (Лк. 11,35). Прва космичка, преисторијска катастрофа – пад Денице Луцифера, који постаде тама, настала је као последица самозаљубљеног сагледавања властите красоте, сагледавања које се завршило самообожавањем“ (стр. 145-146. у срп. издању).

Када бисмо хтели да одредимо „духовно“ место овога мрака, тада бисмо рекли да се налази на граници појављивања нестворене светлости. Међутим, када се умна молитва врши без потребног покајања и молитвене устремљености ка Богу, душа, ослобођена од свих представа, накратко може да обитава у том мраку занемаривања а да при том не види Бога, јер у том мраку, самом по себи, Бога још нема.

„Налазећи се у мраку занемаривања, ум осећа својеврсну насладу и спокојство. Ако се он тада окрене самом себи, моћи ће да осети нешто слично светлости али то још није нестворена светлост Божанства већ природно својство ума створеног по Божијем образу. Ово сагледавање као искорак из временог приближава ум познању непролазног, чинећи човека поседником новог знања, иако још апстрактног. Тешко, пак, ономе ко ову мудрост прими за познање истинског Бога и ово сагледавање као приопштење Божанском бићу, тешко, зато што у таквом случају мрак занемаривања, пошто се налази на границама истинског боговиђења, постаје непрозирни застор и чврст зид који одваја Бога више него мрак буђења грубих страсти, мрак очигледних ђаволских саблазни или мрак губљења благодати и богоостављености; тешко, зато што би то значило пасти у прелест, јер у мраку занемаривања још нема Бога. Бог се јавља у светлости и као светлост“ (стр. 165-167. у срп. издању).

Тешко нам је да упоредимо текстове св. Григорија Паламе и архимандрита Софронија везане за тему просветљења ума, јер нам недостаје потребно искуство. Док се, споља гледано, чини да међу њима постоје разлике, ми верујемо да су те разлике само ствар различитих стилова. Чврсто смо уверени да су оба оца доживела такво стање, али да изражавају његове различите аспекте. Иако нисмо сасвим сигурни, осећамо да старац Софроније говори ο разуму који човек обоготворава и заљубљује се у њега. Он стога сажето наглашава да је мрак занемаривања непрозирни застор и чврст зид који човека одваја од Бога више него страсти, мрак демонских наговора или богоостављеност. Та светлост ума је заправо тама и примрак, и када то каже, он је у потпуности сагласан са учењем св. Григорија Паламе, према којем је созерцање чисто дејствовање Бога у човеку. „… виђење божанске светлости није могуће све док се човек не нађе у стању озарености благодаћу“, стању у којем је чин боговиђења сам по себи превасходно „заједница са живим Богом“, „приопштење Божанском Животу“ („Старац Силуан“) и лично не можемо да откријемо неслагања (у тврдњама) ове двојице очевидаца. Они се једноставно изражавају разноликим речима, имајући у виду различита схватања која су желели да побију.

У сваком случају, неоспорна је чињеница да човеков ум, када постане „једног духа са Господом“, „јасно види духовне ствари“ (св. Григорије Палама, „Тријаде“, 1,3,17). Бестрашће ума води га созерцању (створених) бића (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 224). Ум, ослобођен страсти и непрестано озарен созерцавањем створених бића, и сам постаје као светлост (исто, стр. 208).

Исцељен ум бива удостојен боговиђења. Он, наравно не созерцава Божију суштину, него Божију енергију. „Светитељи виде светлост а онда задобијају боготворну заједницу Духа“, другачије речено, кад год су сједињени са Богом, они „виде одежду свог обожења“ и „њихов ум бива прослављен и испуњен неизрециво прекрасним блистањем благодати Логоса“ (св. Григорије Палама, „Тријаде“, 1,3,5). Ум се, дакле прославља и испуњава неизрецивим сјајем, благодаћу Божијом. На тај начин ум бива прослављен.

Овакво духовно наслађивање појављује се у уму када је обузет виђењем духовног и тада се „тешко одваја од овог наслађивања“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 213). Сједињен са Богом, ум постаје „мудар, благ, силан, човекољубив, милостив и дуготрпељив, укратко, он у себи носи скоро сва божанска својства. Α када се удаљи од Њега и приљуби материјалним стварима, поставши сластољубив, бива поживотињен или озверен борећи се са људима због тих материјалних ствари“ (св. Максим, „400 глава…“ стр. 71).

Као исход исцељења ума, бива исцељено и тело. Када кажемо да 6ива исцељено и тело ми, наравно, не мислимо да се оно ослобађа болести, иако ће у извесној мери уследити и то. Кажемо „у извесној мери“, јер многе болести, посебно оне нервне природе, потичу од умирања ума, док се тело утлавном ослобађа телесних страсти. Свети Максим каже: „Када видиш да се твој ум побожно и праведно бави светским помислима, знај да је и тело твоје чисто и безгрешно“ (исто, стр. 93). Ум који размишља ο божанском одржава и тело чистим од такозваних телесних страсти. „Најпре ум постаје пријемчив за залог [предукус] будућих добара, затим се узноси ка Првом Уму и бива посвећен, заједно са телом са којим је сједињен да би га учинио божанственијим, другачије речено, преображава се као и тело које је са њим сједињено, наговештавајући апсорбовање тела од стране Духа, а како ће и тело окусити будућа добра, од суштинског је значаја да се припреми још у овом животу“ (св. Григорије Палама, „Тријаде“, 1, 3, 33).

Сви светитељи су, водећи овај живот, следили исти метод исцељења и очишћења ума, савладавајући и исто учење. Верујемо да светитељи немају неке своје, посебне погледе, да немају различита догматска становишта. Будући да поседују исти опит, прихватају и исто учење. Уколико у неким тачкама и запазимо разлике, то је стога што њихова учења тумачимо полазећи од погрешних претпоставки. Ако бисмо покушали да схватимо разлике у изражавању сваког светитеља с обзиром да, поред истог опита, они поседују различиту мудрост ако бисмо покушали да схватимо истинско значење сваке речи, не бисмо налазили различита учења. Истина је да смо ми сами непотпуни и неискусни у погледу духовних ствари, да смо одсечени од духовног предања Цркве, због чега и налазимо разлике код Светих Отаца.

Апостол Павле пише: „Будите утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1.Κοр. 1,10). Светитељи размишљају на исти начин. Свети Григорије Палама наглашава да је ово „знање заједничко за све који су надпојмовно веровали у Христа“ (исто, 2,3, 66).

Све што смо до сада навели показује да ум који је погођен деловањем страсти болује, слаби и умире, да бива лишен свог природног стања и да му је неопходно исцељење. Православни подвижнички метод описује начине исцељења ума. То исцељење је неопходно, јер се ум тако очишћује и познаје Бога, задобија богопознање, а у њему се и садржи човеково спасење.

 

Одломак из књиге митрополита Ј. Влахоса „Православна психотерапија“

Зрак, фото
Advertisements