„Држи свој ум у аду и не очајавај.“

Свети Силуан Атонски

Gaudi Pравославни начин живота превасходно подразумева исцељење умне [ноетичке] способности душе. Када је помрачен ум, помрачена је и оскрнављена васцела душа, али зато исцељење ума има као исход исцељење читавог нашег бића. Сада ћемо се окренути теми исцељења ума.

Да бисмо ову тему разјаснили, ограничићемо се на две основне тачке: као прво, како се може постићи исцељење и као друго, какав је његов исход.

Према једном од најважнијих учења наших светитеља, исцељење ума постиже се чувањем ума, тј. стражарењем над умом, које се назива трезвеноумљем или трезвеношћу [νήψις]. Стражарење над умом назива се „осматрачницом са које се управља сваком врлином“ (Исихије Презвитер, „Добротољубље“, 1. том, стр. 153). За чување ума се каже да „рађа светлост и муњу, да даје светлост и доноси пламен“ и да превазилази многе врлине. Чување ума је оно што силом Христовом може да преобрази људе и да их од грешних, подлих, овоземаљских, незналица, непромишљених и неправедних учини праведнима, кориснима, чистима, светима и мудрима. Осим тога, чување ума може омогућити људима да „тајанствено созерцавају и богословствују“ (исто, стр. 168). Чувањем ума, стражарењем над умом, човек се очишћује, освештава и постаје способан за богословље. Према св. Филотеју Синајском, у стражарењу над умом треба да будемо крајње поуздани. Чим опазимо нечисту помисао, истог часа јој се морамо одупрети и призвати Христа, „а најслађи Исус ће рећи: Погледај, Ја сам уз тебе и спреман сам да ти помогнем“ („Добротољубље“, 3. том, стр. 282) али је исто тако неопходно, и од нас се захтева, да стражаримо над умом.

Чување ума није, међутим, искључиво чување ума од помисли, односно напор да се нечистим помислима не дозволи да продру у ум и да га поробе; оно подразумева и разнолика дејства. Будући да нечисте помисли потичу од страсти, стражарење над умом почиње уздржањем у јелу и пићу, одбијањем сваке нечисте помисли, као и смирењем срца (Исихије Презвитер, „Добротољубље“, 1. том, стр. 167). Чување ума се повезује са трезвеношћу и Исусовом молитвом, јер „нема напредовања у стражарењу над умом без трезвености, смиреноумља и Исусове молитве“ (исто, стр. 167). То значи да ово стражарење не може достићи свој највиши домет док човек не учини напор да се очисти од страсти и задобије врлине.

Исцељење умртвљеног ума захтева храброст. Свети Оци снажно наглашавају значај храбрости за духовни живот. Храбар борац се не предаје нити постаје малодушан чак ни у оним околностима када узмиче пред ђаволом, него се и тада узда у Бога. „Храбра душа васкрсава умрли ум“ („Лествица“, 13. поука, стр. 96). „Добар коњ, што дуже трчи, тим се више загрева и убрзава трк. Под трком подразумевам појање светих песама, а под коњем јуначан ум“ („Лествица“, 28. поука, стр. 197). Једино одважност даје човеку срчаност да васкрсне свој ум, умртвљен гресима.

Ум, међутим, има мноштво задатака: ако треба да буде васкрснут, морају се одржати све Христове заповести, јер ако смрт долази у ум преступањем заповести, онда ће до васкрсења и оживотворења мртвог ума доћи њиховим очувањем. „Многе су делатности практичног ума: мисао љубави према Богу, сећање на смрт, сећање на Бога, сећање на Царство небеско, на ревности светих мученика, сећање на свудаприсутност Самога Бога, сећање на одлазак из тела, на суђење, на муке, на пресуду“ („Лествица“, 6. поука, стр. 69). Смирење, молитва, љубав и самоуздржање су „кочија са четворопрегом која човека узноси на небо“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 206). „Ум је просветљен онда, када човек не запоставља делатни живот“ (исто, стр. 207).

Никита Ститат, ученик св. Симеона Новог Богослова, следи исто предање и тврди да је „за почетника најкраћи пут задобијања врлине ћутање усана и затварање очију и ушију“. Мировање чула, које се постиже затварањем „улаза“, помаже уму да очисти самога себе и да разликује кретања. Ум се на тај начин уподобљава „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих“, прихватајући оне добре и „правећи залихе духовних добара“ којима се „храни, јача и испуњава светлошћу, одбацујући друге помисли у бездан заборава и збацујући са себе њихову горчину“ („Добротољубље“, 3. том, стр. 278).

Овај одломак заслужује нашу пуну пажњу. Одатле јасно видимо да ум, који се од робовања чулима ослобађа затварањем уста и уклањањем спољашњих подстицаја, постаје управитељ душе. Он не допушта исквареним и сатанским помислима да продру у такозвану подсвест, у дубину душе. У дубину душе ступају добре [позитивне] помисли које човека хране и оживотворују. На тај начин бивају чисте све мисли и дела човека чија је помисао самовласни заповедник.

Свети Максим Исповедник такође саветује духовног борца: „Афективни [вољни] део своје душе обуздавај љубављу, жељни део њен исушуј уздржањем, а разумни (део њен) окрили молитвом, и светлост ума твога никад неће потамнети“ („400 глава…“ стр. 122). Основна је порука Светих Отаца на почетку нашег духовног, унутрашњег делања, чији је циљ исцељење ума, да тај исти ум најпре морамо очувати чистим. То се, наравно, мора наставити и касније. Свети Јован Лествичник поучава: „Нека ти у непостојаном телу ум буде постојан… Ум прикуј на крст душе као што се наковањ причвршћује за пањ, да би се, тучен честим ударцем чекића поруге, грдње, исмевања и увреде, одржао нимало сломљен или клонуо него потпуно гладак и нетакнут… Љубопитљиви ум… умири бригом ο самоме себи“ (4. поука, стр. 104). Ово дело мора бити здружено са човековим напором да у свом животу очува оно што му Бог налаже. Потребно је нагласити да другачије свој ум потчињава делатни, а другачије созерцатељни човек. Слично томе, постоји и разлика у погледу човековог духовног узраста и онога што чини да би стражарио над својим умом. „Делатан човек свој ум лако потчињава молитви, док је за созерцатељног (човека) лако да молитву потчини свом уму“ (Илија Презвитер, „Добротољубље“, 2. том, стр. 299).
Овим делом постиже се оно исцељење ума које се на светоотачком језику назива очишћење [κάθαρσις]. Ум, оскрнављен деловањем страсти, мора бити очишћен. Дело очишћења је деловање [енергија] Светог Духа. „Само Дух Свети може очистити ум“. Због тога се изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, „како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“. „Када Свемоћни ступи у душу и свргне разбојника, ослобађа се оно што је било заробљено, другачије то није могуће“ (Дијадох Фотички, „Добротољубље“, 1. том, стр. 73).

Никита Ститат описује како се очишћује ум. „Као што постоји пет чула, тако, насупрот њима, постоји и пет подвига. Пет подвижничких дела су бдење, богомислије, молитва, самоуздржање и безмолвије [тиховање]. Неопходно је да се вид споји са бдењем, слух са богомислијем, мирис са молитвом, укус са самоуздржањем и додир са безмолвијем. Ум на овај начин бива очишћен и префињен, постаје бестрастан и Прозорљив“ („Делатна поглавља“, „Добротољубље“, 3. том, стр. 295).

Исихије Презвитер поклања велику пажњу Исусовој молитви, јер она очишћује ум од нечистих помисли. Свако, ко је узео загађену храну, употребљава одговарајући лек да би се (овакве хране) ослободио. То исто чини и молитва када је у питању оскрнављен ум. „Када ум прихвати нечисте помисли, прогута их и окуси њихову горчину, лако може да их избаци и да их се ослободи помоћу молитве Исусове, изговорене из дубине срца“ („Добротољубље“, 1. том, стр. 171).

Очишћење ума није, дакле, искључиво ствар откривања нечистих помисли које су у њега продрле, него и њиховог уклањања, што се не може постићи рационалним размишљањем или анализом, већ само молитвом Исусовом. Када кажемо „молитва“, мислимо на деловање Светог Духа које наступа када се у срцу појави сећање на Христа. Свети Григорије Палама наглашава да се дејство [„енергија“] ума, а њега чине помисли, може врло брзо очистити „посвећивањем времена молитви, посебно молитви коју чини једна једина реченица“. Када се човек посвети творењу молитве, исцељује се енергија његовог ума. Нечисте помисли се не појављују, али још увек није исцељена васцела душа. Сила која изазива енергију [дејство] не може бити исцељена све док не буду исцељене и „све остале силе душе“. Све те силе морају се очистити самоуздржањем, љубављу, итд, „иначе се човек заварава ако мисли да је очишћен“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 133). Овом очишћењу доприноси и ограничавање сна, односно бдење: „Будно око очишћује ум“ (Лествица, 20. поука, стр. 122). Ако незнање ума, а оно је је дубока тама која покрива виђење душе, тај исти ум чини замагљеним и замрачује виђење божанског и људског, покајање ће га исцелити. На овом месту ћемо запазити и велику вредност покајања. Због тога нам и св. Никита Ститат, описујући помрачење ума, указује на исцељење путем покајања: „Када се, међутим, његове очи отворе покајањем, душа јасно сагледава те ствари, слуша са знањем и схвата са разумевањем“. Он у исто време задобија и богопознање, одакле следи да „речју мудрости Божије свима казује дивна чудеса Божија“ („Добротољубље“, 3. том, стр. 320). Покајање, које се извршава у дубоком жаљењу, сједињено са исповедањем, отвара очи душе да би виделе величину Божију.

У списима Светих Отаца се много говори ο повратку ума у срце, ο повратку енергије у суштину. Један класичан пример налази се и у посланици св. Василија Великог његовом пријатељу, св. Григорију: „Када ум није расејан спољашњим (стварима) нити је чулима развејан по свету, онда се повлачи у самога себе и кроз себе се узноси ка богопознању. Будући озарен овим величанством и изнутра и споља, он заборавља и на своју сопствену природу, и како душу не повлаче на доле ни брига за храну ни брига за одевање, наслађује се ослобађањем од овоземаљског и сву своју ревност управља према стицању вечних добара“ (Е.П.Е, 1. том, стр. 64). Навео сам читав овај одломак јер је врло изражајан; зато га је користио и св. Григорије Палама у расправи са Варлаамом. Свети Василије каже да се ум, који чула нису расејала по спољашњем свету, враћа у самога себе и да се сам од себе узноси до боговиђења. Будући да је просветљен и да зрачи лепотом, он више није обузет овоземаљским стварима, тако да заборавља чак и на сопствену природу.

Повратак расејаног ума у срце, односно повратак енергије у суштину, јесте исцељење ума. Овде ум налази своје истинско место. Он на свом повратку најпре наилази на физичко, а затим и на метафизичко, духовно срце. „Кроз чисту умно-срдачну молитву подвижнику се отварају велике тајне духа. Силазећи умом у своје срце, он полако продире у оне дубине које више нису тело. Тамо он открива своје дубоко, духовно, метафизичко срце и у њему сазнаје да биће целог човечанства њему није нешто туђе, већ нераздвојни део његовог сопственог бића“ (архим. Софроније, „Старац Силуан“, стр. 61. у срп. издању). Повратак ума у срце је заправо сабирање ума, односно јединство ума и срца. Потврда овог јединства су сузе и умилење, као и слатко осећање љубави Божије. „Сузе умилења током молитве су сигуран знак да је ум сједињен са срцем, да је чиста молитва пронашла своје превасходно место, почетни степен у успону ка Богу. Управо због овога подвижници толико цене умилење“ (исто). Ступајући у срце, ум се удаљује од сваке представе, било чулне, било менталне (исто). Врата срца су затворена за сваки страни елемент а „душа ступа у примрак [γνόφον] сасвим посебне врсте и постепено постаје достојна да непрестано стоји пред Богом чистог ума“ (исто).

Расправљајући ο повратку ума у срце, односно енергије ума у његову суштину, потребно је да се нешто каже и ο три кретања ума, како их описује св. Дионисије Ареопагит. Он каже да душа и ум поседују три кретања. Прво је кружно кретање, „улазак (душе) у себе и удаљавање од онога што је споља, тако да постоји унутрашња усредсређеност на њене духовне силе“. У овом кретању, душа се најпре враћа самој себи, сабира све своје силе и на тај начин се узноси ка Богу, беспочетном и бескрајном, Који је изнад сваког бића. Тај пут је поуздан, не дозвољава уму да се обмањује и, будући тако усредсређен, ум се узноси ка Богу. Ум се ослобађа од свега створеног, одбацује сваку мисао ο творевини и свако маштање, он је покајањем уједињен са срцем и Бог се ту открива, јер је ум сједињен са Њим. То кретање је кретање такозваног апофатичког богословља. Друто кретање је праволинијско; душа тада напредује према стварима које је окружују и уздиже се од спољашњих ствари, као од неких шароликих и многоструких символа, ка простом и сабраном созерцању. Ово се назива природним созерцањем или катафатичким богословљем које Бога види у природи; созерцавајући природу, душа се узноси ка Богу. У овом методу су могуће обмане јер многи људи, научени да на овај начин непосредно гледају Божије творевине, бивају у заблуди и клањају се творевини више него Творцу и Саздатељу. Треће кретање се назива спиралним и представља спој између претходна два кретања. Свети Оци дају предност првом кретању, названом кружним, јер обликује круг. „Њиме се ум враћа у срце, и кроз срце се узноси ка боговиђењу. На тај начин се избегавају заблуде“ (Дионисије Ареопагит, Ο божанским именима, Р.С. 3, 704-705). Кружно кретање се задобија умно-срдачном молитвом, у којој (духовни) борац настоји да „ум врати у самога себе, да га покрене али не праволинијски, него у кружном кретању, које је непогрешиво“ (Григорије Палама, „Тријаде“, 1, 2, 8).

Повратак ума у срце постиже се молитвом, посебно тзв. умно-срдачном молитвом, када се ум, очишћен од било какве помисли или идеје, нерасејано моли Богу. Стога св. Нил Подвижник благосиља ум који се нерасејано и невештаствено моли Богу: „Благословен ум који је током молитве потпуно очишћен од обличја; благословен ум који, непомућен у својој молитви, задобија још већу богочежњивост; благословен ум који током молитве постаје невештаствен и сиромашан; благословен ум који се током молитве у потпуности ослобађа чулног“ („Добротољубље“, 1. том, стр. 187).

 

Одломак из књиге митрополита Ј. Влахоса „Православна психотерапија“

Зрак, фото
Advertisements