„Ђаво хоће да кроз ум овлада човеком.“
Игуман Јован (Tресијски)

Gaudi Tермин „ум“ има много значења у делима Светих Отаца Цркве. Он се понекад поистовећује са душом, понекад је енергија душе, око душе или пак указује на суштину душе, понекад на њену енергију а може означавати и пажњу која је „истанчанија од разума“ (св. Григорије Палама, „Тријаде“, 1, 2, 7). У овом одељку, током проучавања болести и исцелења ума, ми ћемо га тумачити као око душе. Употребићемо овај термин углавном зато да бисмо означили силе душе, исто као и њен најчистији део, а то је управо око душе, у складу са речима св. Јована Дамаскина: „Она не поседује ум као нешто различито од ње саме, него као свој најчистији део, јер оно што је око за тело, то је ум за душу…“ („Тачно изложење православне вере“, стр. 152). То око душе, ум, које дела кроз чула, бива оскрнављено и болесно и треба да 6уде исцељено. Када је око болесно, помраченo је читаво тело; исто тако, када је болесно око душе, а то је ум, помрачена је и васцела човекова душа. Управо је на то мислио Господ рекавши: „Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама“ (Мт. 6,23). Када ум изађе из срца, када се одвоји од Бога, он постаје болестан и умире, због чега је и васцела душа мртва. У ономе што следи размотрићемо то исцрпније.

Природни живот ума

Свети Оци јасно одређују природни живот ума. Према св. Никити Ститату, „Бог је бестрасни ум, изнад сваког ума и изнад сваког бестрашћа, светлост и извор добре светлости, премудрост, логос и познање, исто као и дароватељ мудрости, словесности [речи, разума] и знања“ („Добротољубље“, 3. том, стр. 326). „Као образ Божији, човек има бестрастан ум онда, када се његов ум налази у природном стању и не креће се изван сопственог достојанства и природе“. Човеков ум жели и тражи да се сједини са Богом, „од којег је добио свој почетак“ и по својим природним особинама окреће се ка њему и чезне да га „подражава у једноставности и човекољубљу“. „И као што Ум (Отац) рађа Логос (Реч), Који, опет, рађа и пресаздава људе, тако и ум душе рађа реч [слово, логос, словесност, разум] и као остале небеске душе пресаздава себи сродне људе, чинећи их снажним за извршење њихових делатних врлина. Ум својом речју пресаздава душе других људи и оживотворава их дахом својих уста. Ум човека који се креће према Богу пресаздава друге душе и, подражавајући га, и сам се показује као створитељ разумног створења и великог космоса“ (исто, стр. 329). Ове речи св. Никите Ститата показују да ум, када се природно креће према Богу и када је уједињен са Њим, по благодати постаје оно, што је Небески Ум по Својој природи.

Јединство ума са Богом је непокретност, али оно је у исто време и кретање, јер је савршенство бескрајно. Свети Максим у својим делима помиње вечно кретање непокретног и непокретно кретање. Када човек пребива у Богу, он је у стању непрекидног кретања. Никита Ститат каже то исто за ум: „Сви умови имају у том Првом Уму и непрестано мировање и бесконачно кретање“. „То није случај са нечистим умом, него са умом очишћеним и неоскрнављеним“ (исто, стр. 332).
Ум, уједињен са првим Умом, постаје добар и мудар. „Једино је Бог добар и мудар по природи, а причасношћу Богу такав постаје и ум, ако се потруди“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. део, стр. 213).

Описујући природно стање ума, мораћемо јасно да одредимо шта су природна, противприродна [неприродна] и натприродна кретања ума. Свети Марко Подвижник описује три кретања ума, три мислена [духовна] места на која ступа човеков ум после промене: природно, противприродно и натприродно. Када се налази у природном месту, он себе сматра узроком злих помисли и страсти и своје грехе исповеда Богу. Када се затекне у противприродном месту, он заборавља правду Божију и војује са људима као виновницима неправде према њему. Α када доспе у натприродно место, он налази плодове Светог Духа“ („Добротољубље“, 1. том, стр. 394. у срп. издању). Живот Светог Духа пројављује природно стање ума и одсликава његов природни развој. Када човек истрајава у очувању кретања свог ума сагласног са природом, остаје чист од вештаства и „бива украшен кроткошћу, смиреноумљем, љубављу и састрадањем и бива обасјан светлошћу Светог Духа“ (Никита Ститат, „Добротољубље“, 3. том, стр. 329)

Према св. Максиму Исповеднику, „Ум дејствује по природи када има страсти у покорности, и појмове [логосе] бића созерцава и пребивау Богу“ („400 глава…“ стр. 114). Свети Оци такође наглашавају чињеницу да се ум, који прима помисли [тј. мисаоне представе] ο стварима, природно саображава свакој помисли (коју прихвати). Α када исте ствари посматра духовно, према сваком созерцању преображава се различито. Када се пак нађе у Богу (молитвом), постаје потпуно без „облика и без изгледа“ („400 глава ο љубави“, стр. 104). Зато је од велике важности да ум научи да духовно посматра мисаоне представе ствари јер другачије не живи у свом природном стању и бива изопачен. Када је ум, као око душе изопачен, аутоматски је и васцела душа изопачена, а када је изопачена и болесна једна сила душе, изопачене су и болесне и све остале силе и васцела душа, „јер све учествују у једној души“ (Григорије Палама, „Добротољубље“, 4. том стр. 133).

Будући да је ум хранитељ душе, он условљава целокупно човеково стање. Наш ум се налази између две ствари, између врлине и порока, анђела и демона, од којих „сваки чини што је њему својствено“. Ум, обдарен слободом, „има власт и силу које хоће било да следује било да одбаци“ (св. Максим Исповедник, „400 глава…“ стр. 103). Ум је оно што дели душу. Најпре ум бива болестан, а затим скрнави и доводи у заблуду читаву душу. „Душа одлази тамо где ум да подстицај било којој људској страсти“ (Никита Ститат, „Гностичка поглавља“, Добротољубље, 4. том, стр. 330). Карактеристично је да се ум „протеже на оне ствари на којима се задржава, према њима негује своју жељу и љубав; било према божанским, себи сродним и мисленим, било према телесним стварима и страстима. Страст љубави је за осуду када се ум занима материјалним стварима; а страст љубави је за похвалу када се ум сједињује са божанским стварима“ (св„ Максим, „400 глава…“, стр. 98). Због тога православно подвижништво приписује велики значај напредовању и кретању ума. Када се ум одврати и опажа вештаствене ствари, када га скрнаве мисаоне представе тих ствари, он постаје болестан и ту болест преноси на све силе душе.

У погледу кретања ума могли бисмо, дакле, уопштено утврдити да оно може бити природно, натприродно и противприродно. Са слободом коју има, ум се креће сагласно својим жељама, мења се сагласно путу који следи и месту у којем се налази а затим мења и душу, било позитивно, било негативно. „Људи свој ум управљају или према греху, или према Исусу, или према другим људима“ (авва Илија, „Старечник“, стр. 37). Верујемо да ће се ово разјаснити у ономе што следи, када будемо говорили ο болести и исцелењу ума.

Свети Григорије из Нисе учи: „… Ум није ограничен ни на један наш део, него подједнако обитава у свему и кроз све“. Приопштење ума телу представља неизрецив и несхватљив спој, али не у смислу да се ум налази „унутар тела (јер тело не може садржати оно што је бестелесно), нити да ум окружује тело будући изван њега (јер бестелесно не може ништа обухватати), него у смислу да ум приступа нашој природи на неки зачуђујући и неразумљив начин и присаједињује јој се, и треба сматрати да се налази и у њој и око ње, при чему није ни усађен у њу, нити њоме обухваћен“ („О стварању човека“. Р.С. 44.177).

Тумачећи један одломак из текстова св. Макарија, у којем се каже да се ум и све помисли душе садрже у срцу као органу, као и одељак из учења св. Григорија из Нисе, који опет каже да се ум, будући бестелесан, не налази у телу, свети Григорије Палама пише да ова два учења нису противречна, него да у јединству допуњују једно друго. Свети Макарије и свети Григорије из Нисе полазе од различитих антрополошких претпоставки. Другачије речено, св. Макарије у једном смислу говори ο уму као да је у телу, док св. Григорије у друтом смислу каже да је ум изван тела. Као што неко, ко тврди да се Бог, будући бестелесан, не налази на једном одређеном месту, не противуречи другоме, који тврди да је Логос некада обитавао у утроби Пречисте Богородице, тако је и са овим учењима Светих Отаца у погледу ума. Човеков ум се, будући бестелесан, налази изван тела, али исто тако и у телу, неизрециво користећи срце као најважнији телесни орган („Тријаде“, 2, 2, 29). Објаснили смо на другом месту да ум поседује суштину и енергију и да као суштина обитава у срцу, док као енергија дејствује кроз помисли, на тај начин излази из тела и ствара мисаоне представе [νοήμα] ствари. У свом природном стању, ум ступа у срце, енергија ступа у суштину и тако се узноси ка Богу. То је кружно кретање ума, ο којем ћемо говорити касније,

Као образ Божији, ум живи само онда када је сједињен са Богом и када постане мудар и добар. То је живот ума. Апостол Павле пише: „Ко познаде ум Господњи да би га поучио? Α ми ум Христов имамо“ (1.Κοр. 2,16). Природно стање ума је његово уједињење са умом Христовим. Он тада бива озарен и просветљен. „Стварни живот и истинска енергија ума су присутни онда, када је словесни део душе обузет божанским виђењима и када узноси похвале и благодарност Богу, привезавши се за Њега непрестаним сећањем“ („Тријаде“, 2,2,23). Удаљавање од Бога умртвљује ум, док је живот ума повезаност и сједињење са Њим. Према св. Максиму Исповеднику, „живот ума је светлост (духовног) познања, а ову светлост рађа љубав према Богу, то је добро речено да нема ничег већег од божанске љубави“ („400 глава…“ стр. 38).

Као што је телу потребан хлеб да би живело, као што је души, да би живела, потребан хлеб врлине, тако је и духовна молитва храна за ум (св. Нил Подвижник, „Добротољубље“, 1. том, стр. 185). Молитва храни ум и оживотворава га. Када се ум креће према Богу и када се са Њим сједињује, он је здрав и крепак. Он у том стању прима утеху од Бога. Ум у Богу задобија здравље и опажање и та способност опажања састоји се у „моћи да се поуздано разликују укуси духовних ствари“ (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови“, стр. 78, Солун 1977, на грчком). У духовном животу, од суштинског је значаја да ум поседује живот како би био у стању да разликује Божију утеху и дејство од деловања ђаволског. У здравом уму, који се непрестано посвећује божанском, „страствени део душе постаје (божанско) оружје“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 213). Тада је васцела душа здрава. Ум је кочија која човека одвози или Богу или ђаволу и грешним делима. У сваком случају, када је ум здрав, онда је то у потпуности потврђено од Бога. Јасна је заповест апостола Павла ο поседовању здравог и живог ума: „Сваки нека је осведочен у уму своме“ (Рим. 14,5).

Иако је ум сила душе у смислу у којeм се тиме бавимо у овом поглављу, он поседује и друге моћи и дејства [енергије]. Никита Ститат учи да ум поседује четири силе: разумевање, проницљивост, схватање и довитљивост [умешност, присебност, оштроумност]. Ове четири силе ума морају се ујединити са четири опште врлине душе, односно – разумевање са целомудреношћу душе, проницљивост са разборитошћу, схватање са правдом, а довитљивост са одважношћу. То уобличује „ватрену кочију која језди преко неба“ и супротставља се трима страстима: среброљубљу, сластољубљу и славољубљу („Делатна поглавља“, „Добротољубље“, 3. том, стр. 275).

Овакве поделе нашег ума за нас несумњиво морају бити несхватљиве, али су Свети Оци, кроз своје подвиге и просветљеност Светим Духом, разликовали и описали ове силе и упознали целокупно унутрашње устројство душе. Човек који живи „унутар откривења“ и озарен је Светим Духом, познаје све дубине душе и све силе ума, непознате и несхватљиве свакоме, ко је далеко од благодати. Осим тога, за свакога, ко је далеко од Бога, целокупан човек остаје замагљен и непознат.

Све ово, што смо изнели, показује природно стање ума када он дејствује у природном човеку, човеку Божијем. „Задатак ума је да одбије сваку помисао која потајно клевета ближњег“ (св. Таласије, „Добротољубље“, 2. том, стр. 225). Када се налази у природном стању, ум сузбија све помисли које происходе од ђавола и, уопште, сузбија сваку помисао противну љубави. Ум, осим тога, постаје савршен када се обогаћује богопознањем. „Ум је савршен када је преображен духовним познањем“ (исто, стр. 214). То познање је познање Бога и творевине на начин који је несазнајан. „Оно је савршени ум, који је савршеном вером непостижно спознавши Несазнајнога, сагледао сва уопште Његова створења, и колико је то доступно мудрима, добио од Бога свеобухватно знање О Његовом промислу и суду ο њима“ (св. Максим Исповедник, „400 глава…“ стр. 104).

 

Одломак из књиге митрополита Ј. Влахоса „Православна психотерапија“

 

Зрак, фото
Advertisements