Одабрана слова о таштини и гордости

Gaudi Lинија повучена по води се брзо губи. Тако бива и са трудом врлине у таштој души.

Бршљен обавија дрво и кад дође до врха – суши му корен. Таштина се, пак, прибија (прираста) уз врлине и не одваја се од њих све док им не одузме сваки значај.

Грозд на лози која се спусти до земље или прилегне на земљу – лако трули. Пропада и врлина која се прилепи уз таштину.

Ташти монах је бесплатни радник: подиже труд а не добија награду.

Пробушени сасуд не задржава оно што се у њега сипа. Тако и таштина погубљује награду врлине.

Уздржање таштог је као дим из пећи: и једно и друго се расејава у ваздуху.

Неразуман човек пред свим народом објављује о свом богатству, чиме многе побуђује на злобу против себе. И ти, идући путем на коме се налазе разбојници, сакривај оно што имаш све док не дођеш у град мира и не почнеш да се безопасно користиш својим добром.

Врлина таштога јесте скршена жртва коју не треба приносити на олтар Божији (Лев.22,22).

Униније раслабљује душевну силу, а таштина и болесног чини здравим и старца снажнијим од младића, уколико је само много сведока онога што се ради. Тада су лаки и пост, и бдење, и молитва, будући да похвала много подстиче усрђе.

Онај ко је побеђен жељом за почашћу не може да истрпи да некога другога више поштују. Он се отима о првенство да се не би показао нижим од било кога.

Он не трпи да хвале онога који га надмашује, чак ни у његовом одсуству, те славу његових напора обично представља као ништавну.

Омаловажавање је за славољубивог најтежа рана. Он не може да избегне мржњу према увредиоцу.

Изгони из себе чак и мисао о људској похвали како би самодопадљиву помисао таштине одбио још пре њеног рођења.

Пошто проведеш много времена уздржавајући се од вина, уља и осталих излишности, помисли ће, рачунајући време, са похвалом почети да те наводе на попуштање трудова ради тела. Тим злонамерним мерачима говори насупрот све што може послужити ка обарању њихове замисли. Тако је један од братије унутрашњим помислима које су га хвалиле због труда у борби против демона говорио речима Писма: Нека сместа устукну они који ми говоре: Лепо, лепо…“ (Пс.69,4).

Немој да се облачиш у лепу одећу како се не би обукао у демона таштине. Јер, ружноћа одеће показује да носиш одећу врлина, и подвижнички напори, као златни украси, сведоче о лепоти одеће твоје душе.

Дешава се да демони успављују распаљеност тела и из унутрашњости одстрањују нечисте помисли са лукавом намером да подвижник помисли да је строгошћу свог живота сасвим победио духа блуда, да се његово срце очистило, да је постало блиско светости светих, и да је узишао на сам врх светости. Они таквог често наговарају да прича о самом себи и о својим подвизима, наиме, да је учинио то и то, да се тако и тако подвизавао и измождио себе, не дајући му при томе да дода: „Али не ја, него благодат Божија која је са мном.“ Они му не дозвољавају да Бога исповеда као помоћника, већ га подстичу да се хвали као да је сопственим трудом извршио све своје подвиге, присвајајући хвалу себи. Таквим избегавањем да се слава ода Богу он се погружава у дубину богохулства, неразумно се величајући као самодовољан.

ichtys

Gaudi Bлистање муње најављује удар грома, а појава таштине предсказује гордост.

Онај ко стане на паучину пада. Тако пада и онај ко се ослања на своје сопствене снаге.

Мотка подржава грану оптерећену плодовима, а страх Божији – врлинску душу.

Зашто се, човече превазносиш и подижеш изнад облака, кад си земља и прах?

Погледај на своју природу, тј. да си прах и пепео и да ћеш се убрзо распасти у прах. Сада се надимаш, а ускоро ћеш бити црв. Зашто подижеш врат који ће убрзо иструлети?

Човек је нешто велико кад му помаже Бог. Међутим, чим га Бог остави, он спознаје немоћ своје природе.

У теби нема ни једног добра које ниси примио од Бога. Због чега се, онда, хвалиш туђим као својим? Због чега се оним што је дала благодат Божија хвалиш као са својом својином?

Признај Дародавца и немој се много превазносити. Ти си твар и не одвајај се од Творца.

Бог ти помаже – немој да се одричеш Доброчинитеља. Узишао си на висину живота – Бог те је руководио. Успео си у врлини – Бог је у теби дејствовао. Исповедај Онога који те је узвисио како би непоколебиво остао на висини.

Признај да је [човек] једне природе са тобом и да имате заједничку суштину, те се немој одрицати сродства са њим услед надмености.

Он је унижен, а ти се превазносиш. Међутим, Саздатељ вас је обојицу створио.

Немој да заборављаш свој пад, чак и кад се покајеш. Сећај се греха свог са плачем да би се смирио и да би, смиривши се, одсекао гордост.

Немој на пале гледати са охолом помишљу која те надима и чини судијом, већ пази на себе са трезвоумном помишљу, која испитује и оцењује твоја дела.

Падајући уздиши и напредујући – немој да се надимаш. Не величај се тиме што си беспрекоран да се, уместо у велелепност, не обучеш у срамоту.

Свети Павле заповеда да се заборавља оно што је иза нас, а да се стреми за оним што је пред нама (Фил.3,13). Ко је тако расположен неће се толико превазносити својим успесима колико ће се смиравати оним што још није остварено, прилажући старање да доврши незавршено и не окрећући се ономе што је већ завршено. Јер, оно што је завршено често надима лакомислене до неразумности, док оно што још изискује делање мисао смирава неизвесношћу да ли ће бити доведено до краја, изазивајући и скроб пре него што се оствари. Опомињући оне који су дошли до висине врлина од пада у самомњење, Господ говори: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он не забрањује да се радујемо испуњењу дужности, али не дозвољава да о себи мислимо високо. Јер, није принесен добровољни дар, него је одужен дуг.

Гордост надима мисли до охолости, учи да се пренебрегава сваки човек, да се са презиром гледа онај који је исте природе са нама, да се сматра нечим ништавним, до безумља доводи високопарну помисао, наводи на маштарење о једнакости са Богом, не признаје промисао и старање Свеблагог Бога, сматра да све милости које ужива прима као дуг за своја дела, неће да види Божије садејство у ономе што чини и успева, себе сматра довољном за свако добро дело, по самоумишљености мисли да има снаге за све, иако је крајње немоћна. Она је водени мехур, надувен сујетним мњењем о самом себи, који се, чим се у њега дуне, претвара у ништа.

 

Светосавље
Advertisements