„Црква је једина снага отпора потрошачком свету.“

Један од првих гостију циклуса трибина „Православље и млади“ (Омладински центар, 2008. год.), редитељ и писац ђакон Ненад Илић одржао је предавање у Ваљевској гимназији „Наша Црква и наш народ“, у оквиру сабрања које успешно већ девету годину заредом организује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина.

Gaudi Pопут већине европских народа, оптерећени смо индивидуализмом, који је систематски увођен последњих година. Себичност је проглашена пожељном особином, а отишло се и корак даље – развио се страх од међуљудских односа. Све мање људи ступа у партнерске односе, мање је бракова и мање деце се рађа. Као да је савремена цивилизација ушла у неку декаденцију… Ми православни хришћани знамо истину вере, али, чињеница је да само Ислам има снагу да се одупре пошасти обезличавања човека у либералном капитализму. У нас остале уселила се нека „млакост“. Правдамо се да је „такво време“, да су некада светитељи ходали земљом, да је то било „златно доба“ и слично. Није! И крајње је време да се суочимо са собом и стањем у ком се налазимо, истакао је ђакон Ненад Илић, одважно отворивши неке од горућих тема савремене свакодневнице српског (и европског) човека.

– Страховито добро смо научили да лажемо себе, да бисмо живот учинили привидно лакшим. „Златно доба“, које смо измислили, служи нам да скинемо одговорност са себе. Никад није постојало „златно доба“. Чак ни у раном хришћанству. Греха је увек било, има га и биће га. Јер, људи смо… Разлика између тадашњих и данашњих људи је у „млакости“ ових других. Циљ је заштитити себе да не грешиш, али у тој млакости схватиш да живиш у средини где људи не желе да се емотивно везују и рађају децу. Све се завршава гомилом несрећних појединаца – указује ђакон Ненад Илић.

Пре три године прославили смо седамнаест векова Миланског едикта, законског акта Светог Цара Константина којим је хришћанима омогућена слобода вероисповедања. Те 313. године Црква постаје пожељна (као код нас деведесетих) и многи хрле у њу. Неки са вером, а неки реда ради. Као реакција на то „омасовљење“ јавило се монаштво.

Верници који су били јачи отишли су у пустиње, где су могли да се посвете непрестаној молитви Богу. Та „парацрквена активност“ временом је постајала све више уважена и данас се епископи (највиши чин црквене јерархије, нап.аут.) бирају из монашког реда.
Црква је ушла у загрљај са светом и тежи да га преобрати и уведе у Царство небеско. Њено присуство у свету је присуство Господа Христа. Наш народ је народ чувара вере. Увек би је бранио по цену живота, иако неки о њој често не знају много, нити је живе. О томе нам сведочи велики број мученика, које смо добили у 20. веку. Мученика који су дали живот за своју веру, а нису долазили у храмове на богослужења. Дакле, Црква је Црква свих, и покојних, и живих, и оних који ће се тек родити. Дар за веру је као и сви други дарови. И немамо га сви у истој мери, истиће ђакон Илић.

Као што неко има дар за певање, сликање и слично, тако неко има за веру. Они који долазе редовно у цркву на богослужења имају нарочити дар и њих је јако мало, у промилима се њихов број може изразити. Примера ради, у Београду је 6 – 7 хиљада душа редовно на Литургији недељом. Оно што су некад били монаси, то су ти људи данас. То је нека врста нове службе у цркви, која би требало да буде језгро са обавезама нарочитог сведочења вере. Сведочења и привођења нових душа живљењу у вери Христовој, предлаже ђакон Ненад Илић. То би се могло чинити организовањем моба- помало заборављених лепих обичаја у српском народу, лепих обавеза које зближавају људе и чине да се осећају добро. Ако се то језгро оствари и учврсти, закључује ђакон Илић, имаћемо огромну снагу радости какву треба да осећамо свесни да је Господ Христос васкрсењем смрт победио.

Ј. Ј.

Преузми звучни запис>>>

 

Форум ЖРУ, Радио Слово љубве, фото
Advertisements