Одабрана слова о среброљубљу

Gaudi Pроклет да је онај ко прави идола и полаже га у скривеном месту (Пон.Зак.27,15). Међутим, такав је и онај ко гаји страст среброљубља. Први се без користи клања лажном богу, а други машту о богатству сакривено носи у срцу као кумир.

Оставимо житејске ствари и окренимо се духовним добрима. Докле ћемо се заустављати на дечијим играчкама, не доспевајући до мушког начина мишљења? У детињству се ради забаве користе коцкице, лопте, и слично. И деца су пристрасна према томе све док не доспеју у савршени узраст. А када омужа, човек одбацује све то и са усрђем се занима важним делима. Ми, пак, све остајемо у младалачком узрасту, дивећи се ономе што је својствено детињству и нећемо да се побринемо о бољем, тј. о томе што приличи мужевима. Као што је срамно гледати како одрастао човек седи у гомили пепела и црта по њему дечије шаре, тако је срамотно, или чак и срамније, видети како они који имају у виду наслађивање вечним добрима рију по праху земаљских ствари те, неприкладношћу таквих поступака, срамоте достојанство завета. Узрок тога је, како изгледа, у томе што ми себи не представљамо ништа важније од видљивог, што нисмо свесни безначајности садашњих добара и превасходства тамошњих добара, те што се ослепљујемо блеском онога што се овде сматра вредним поштовања, прилепљујући се уз њега свом жељом.

Почнимо да се одвајамо од садашњих добара, занемаримо имање и новац и све што у себе погружава и потопљује помисао. Кад се нађемо у бури, избацимо товар како би се спасао крманош (ум) и посада (помисли). Ако они који плове морем у време буре не маре за свој товар, те својим рукама и скупоцене ствари бацају у море, свој живот стављајући изнад имања, због чега ми ради бољег живота не пренебрегавамо оно што душу вуче у бездан? Због чега код нас није толико јак страх Божији колико је код њих јак страх од мора? Они из љубави према временском животу не сматрају високим губитком погибао оног што возе, а ми, говорећи да желимо вечни живот, не пренебрегавамо ни маленкости, већ се решавамо да је боље да погинемо са ништавним товаром, неголи да се спасемо, лишивши се њега. Због тога вас умољавам да све свучемо са себе. Борци у борбу не ступају обучени, будући да их закон борбе на поприште изводи наге. И било да је врућина, или хладовина, они иступају остављајући одећу ван попришта. Онај ко се не сагласи да се обнажи мора да се одрекне и од борбе. Ми, пак, давши завет да се подвизавамо, не само да не скидамо одећу (поседовања), него ступамо у подвиг носећи на плећима хиљаду бремена, пружајући противницима мноштво могућности да нас ухвате.

Како ће грамжљивац да се бори са духовима злобе када је њему [због те страсти] лако наносити ударце? Како ће се са духом среброљубља борити онај ко је засут новцем? Како ће заобићи демоне, који су лишени сваке бриге, онај ко је обучен у хиљаде брига? Божанствено Писмо говори: Наг ће побећи у тај дан (Ам.2,16). Наг је онај ко није обучен у безбројне прње брига о житејским делима; наг је онај коме многосложне помисли о новцу и имању не сметају да брзо трчи. Јер, злобници нагог тешко могу ухватити.

Борци се боре наги и премазани уљем. Нагост чини да борци не могу да се ухвате ни за шта, а мазање уљем им даје могућност да исклизну из руку чак и ако их противник ухвати. Због тога се противници старају да један другог поспу земљом како би прахом учинили да гладкост уља постане храпава. Тиме би себи дали могућност да задрже противника у рукама кад га једном ухвате. Што је прах код њих, то су у нашем подвигу земаљска дела, а што је код њих уље, код нас је отсуство брига.

Савршеној души је својствено да нема брига, док је нечастивој својствено да се сатире бригама. О савршеној души је речено да је као крин у трњу (Пес.2,2). То означава душу која усред оних који се брину о многоме живи безбрижно. Крин и у Јеванђељу означава душу која нема брига, будући да је речено: Не труди се нити преде, па ипак је одевена у славу која је већа од Соломонове (Мт.6,28). О онима, пак, који имају много брига о телесном се каже: Сав живот нечастивог је у бригама (Јов 15,20). И заиста, нечастиво је распростирати бригу о телесном на читав живот и уопште се не бринути о будућем (2,86).

Мера стицања треба да буде потреба. Оно што превазилази ту меру, тј. излишност, јесте нешто оптерећујуће, а не олакшавајуће. Одећа која је сразмерна са телом уједно сачињава и потребу и украс. Одећа, пак, која са свих страна пада, опасује ноге и вуче се по земљи не само да је ружна, него и омета сваки посао. Тако и имање које превазилази телесну потребу уједно представља и сметњу за врлину и подвргава се прекору оних који су у стању да испитају природу ствари.

Неграмжљивошћу ми не називамо невољно сиромаштво које, дешавајући се по нужди, притиска дух и које се, као непроизвољно, сматра несносним, већ добровољну решеност да се [човек] задовољи са малим. Она се стиче самовласношћу помисли која захтева труд све дотле док се упражњавање не претвори у навику. Она ће, пак, и оно што је дуго изгледало тешко и неиздржљиво учинити подношљивим. Жељу не вара силно само телесна красота, већ и блесак богатства. У оба случаја је потребна храбра душа како се не би уступило пред њиховом варљивошћу.

Тело нема потребе за многим утехама: потруди се о томе. Јер, ти си привремено везан са телом. Стога треба да се побринеш о њему како би га имао као сарадника у вршењу врлина и како душа не би имала сметњу у свом напредовању. И како ће имати времена да се сети Бога онај ко се стара о воловима, ко свакодневно пребраја стадо оваца, ко непрестано похађа виноград, шуму, њиве и баште, кад му ни цео дан није довољан да обави све послове? Када ће он наћи времена да се подухвати псалмопојања? Када – да се помоли? Како ће наћи време за упражњавање у богомисленом сагледавању? Међутим, чак и да ретко нађе могућност да се између других дела помоли, зар ће његова молитва Владици бити чиста, будући да му мисао није одвојена од онога за шта је везана његова брига и старање? Како ће он посматрати кретање страсти како би приметио јучерашње и садашње стање и запазио разлику на боље или на горе? Како ће размрсити помисли које се многообразно смењују и отежавају само посматрање? Или, зар не примећујеш како те дању ломе дела, а ноћу брига о њима, чинећи да се време одмора претвори у време мучења? Приводећи на мисао онога ко је нарушио границу, ко је оштетио плодове, ко је пресекао воду за заливање, ко је изгазио пашу, ко чини или је учинио неку другу штету, или се препире и спори, сећање раздражајну силу душе доводи до беснила, побуђујући на освету и не дајући време за сан и покој, а још мање за молитву која захтева велико безмолвије и слободу [од свега], као и разрешење од свих брига.

Светосавље
Advertisements