Одабрана слова о сластољубљу

Gaudi Mајка (похотног) сластољубља јесте стомакоугађање: оно рађа сластољубиву похотљивост и многе друге страсти. Од њега, као од неког корена, ничу стабљике других страсти. За кратко време поставши дрвеће подједнако са оним које га је родило, оне се разгранавају у пороке који досежу до неба. Тако су среброљубље, гнев и туга пород и израслине стомакоугађања. Стомакоугоднику је понајпре потребан новац да би задовољио жељу која увек пламти, премда се никада не подмирује; осим тога, он ће се свакако узбудити гневом против оних који га ометају да стекне новац; када, пак, гнев буде био немоћан да пређе у дело, по нужности ће се појавити туга.

Стомакоугађању су више него било чему другоме сродни сладострасни покрети. Желећи да покаже сродност тих страсти, и сама природа је полним органима назначкла место под стомаком. Том блискошћу она означава њихову тесну везу. Према томе, ако ослаби та страст (тј. похота), значи да је ослабило оно што је изнад, тј. стомак, а ако се осили и ступи у покрет, значи да је примила силу одозго. Међутим, стомакоугађање не храни и не доји само ту страст. Оно у човеку искорењује свако добро. Чим оно дође до површине, обично падају и нестају уздржање, целомудреност, храброст, трпљење и све остале врлине.

Прекрасно је остајати у пределима потребе и старати се свим силама да се они не преступе. Уколико некога похота по мало претеже на страну житејских сласти, већ никаква реч неће бити у стању да заустави његово стремљење (у том правцу). Јер, за оно што премашује потребе не постоји граница. Неуморно старање и бескрајна испразност без мере умножавају труд (за своје задовољење), те хране похоту као што се пламен храни додавањем дрва.

ichtys

Gaudi Gледање на жену је отровна стрела која рањава душу и у њу уноси отров. И што више застарева та рана, утолико прави већу озледу.

Ко се чува од тих стрела не иде на многољудна сабрања и не лута расејано по празницима. Јер, боље је спокојно остајати кући и пребивати у молитвама, неголи, са намером да се успоштују празници, постати лаки плен непријатеља.

Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај општење са женама и никад им немој дати слободу смелог обраћања. Јер, у почетку оне или истински имају, или лицемерно показују суздржљиву стидљивост, док се касније одважују на све. И то за тебе постаје удица која лови на смрт, вешта замка која вуче у погибао. Нека те оне не доведу у обману скромним речима, будући да се у њима крије зли отров зверињи (звери из бездана).

Буја трава која расте поред воде, као и страст нечистоте у општењу са женама.

Онај ко пуни стомак и обећава да ће бити целомудрен личи на онога ко тврди да ће сламом зауставити дејство огња. Као што је, међутим, немогуће сламом зауставити силу распламсалог огња, тако је немогуће преједањем зауставити ватрено стремљење похоте.

Када сећање на жену постане бестрасно можеш закључити да си ступио у предео целомудрености. Уколико ти, пак, њен лик обузима душу, знај да си још далеко од те врлине. Међутим, ни у првом случају се немој задржавати на таквим помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будући да се та страст лако враћа назад. Опасност од ње је врло близу.

Као што искра, која се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрајно сећање на жену подиже похоту.

Треба да схватиш да се одвојени видови блуда, наиме, телесни и духовни блуд, остварују заједно. Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоја душа се спаја са прелесном представом. Немој да се заносиш призраком који нема стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивају преварени сви који унутрашњу прељубу не одбијају крстом.

Демон на себе узима женски лик како би душу навео на сједињење са њим. Облик женског лика на себе узима бесплотни демон како би похотљивом помишљу душу навео на блуд.

Кажњавај помисли оскудношћу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.

За време блудне борбе немој прихватати позив на гозбу.

Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипајући стрелама страсне похоте, будући да не може дуго да подноси опаљивање светлоносним огњем који исходи из његових подвижничких трудова. Ка ономе, пак, ко је, услед варљиве сласти похоте, ослабио у строгости самообуздавања он мало по мало приступа и његово срце наводи на разговор како би се оно, разгоревши се злом похотом, предало беседи са њом, било њом заробљено и потпуно напустило мржњу према том греху.

Немој приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се у гомили страсних мисли и покрета разгорева огањ (Пс.105,18). Распаљујући те, они те наводе на мишљење да је тешко задржати огањ природе и да више ниси у стању да чиниш насиље над природом. [Они те наводе на мисао да није толико страшно ако] данас по невољи згрешиш, јер ћеш се сутра покајати по заповести. Јер, (хришћански) закон је човекољубив, те лако опрашта грех онима који се кају. При томе, они ти наводе пример како су неки пали после уздржања и како су се опет покајали, придајући вероватност своме варљивом савету како би, срушивши чврстину противљења надом лаког обраћења кроз покајање, храм целомудрености претворили у дом блуда.

Пази, човече уздржања, да се под изговором покајања не вараш неизвесном надом. Јер, многи су, павши, одмах били покошени смрћу, док други нису имали снаге да устану (од пада), везани навиком на сласт похоте као законом. Јер, како, човече, знаш да ћеш бити жив и да ћеш се покајати и како себи назначујеш године живота? Падајући, ти попушташ телу, уместо да се предајеш сећању на смрт, како би у срцу свом живље представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровање распаљеног тела.

Природни начин живота и за нас и за животиње је, по Саздатељевом опредељењу, један исти: Ето, дадох вам“, говори Бог човеку, „сваку траву у пољу. Вама и зверињу ће то бити храна“ (Пост.1,29-30). Добивши заједничку храну са бесловеснима и својим досеткама је претворивши у много раскошнију, са правом треба да се сматрамо неразумнији од животиња, будући да оне остају у границама природе, не нарушавајући оно што је Бог поставио, док ми људи, обдарени разумом, потпуно одступамо од древног устава. Јер, где је лакомство код бесловесних? Какви пекари и кувари на хиљаде начина припремају насладу њиховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранећи се травом и задовољавајући се оним што се нађе, користећи за пиће воду, и то понекад и ретко? Стога се они и телесним насладама предају ређе, не распаљујући жеље никаквом храном која гоји, и не препознајући увек разлику између мушког и женског пола. Јер, то осећање им се даје једном годишње када природни закон, као начин за продужење рода, одређује њихово спајање ради сејања њима сличних. У остало време они се до те мере удаљују међусобно да потпуно заборављају на ту жељу. У људима је, пак, скупоценим јелима ненасита похота прељубе посејала махните жеље које ни у какво време не дозвољавају да се страст смири…

 

Светосавље, фото
Advertisements