„Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско.“ (Мт. 5, 20)

…

Gaudi Kо неће уздрхтати слушајући апостола који говори: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло“ (2.Кор. 5, 10)? Ко неће заплакати због нашег неверја и због ослепљености душе наше? Јер, ми смо све речено чули, па ипак се не кајемо и не плачемо горко због своје велике немарности и лењости. Провидећи их, и Јеремија је говорио: „Проклет је онај ко немарно врши дела Господња“ (Јер. 48, 10). Јер, када бисмо показивали бригу за спасење својих душа, ми бисмо задрхтали од речи Господњих и похитали да извршимо заповести Његове, којима се спасавамо. Иако смо од Господа чули: „Уђите на уска врата… што воде у живот“ (Мт. 7, 13-14), ми смо више заволели широк и простран пут, који води у пропаст. Стога ћемо, кад дође са неба да суди живима и мртвима, од Њега чути: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25, 41). И ми ћемо речено чути стога што смо били немарни за добра дела и што нисмо волели ближње, а не стога што смо зло чинили. Како ћемо, међутим, поднети онај Дан уколико смо и зло чинили и уколико смо показали велики немар? Осим тога, старима је преко Мојсија било речено: „Не чини прељубе, не укради, не убиј“ и остало. Знајући, међутим, да Хришћанину није довољно да се држи само реченога да би био савршен, Господ је рекао: „Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5, 20). Због тога је у оба случаја као правило поставио освећење душе (кроз коју се и тело освећује) као и искрену љубав према свим људима, којом можемо да стекнемо и љубав према Њему. Као образац дао нам је самог себе све до смрти и своје ученике, као што је више пута речено. Које ћемо, дакле, оправдање имати у онај Дан с обзиром да смо, имајући сличан образац, ипак показивали немар. Оплакујући нас који смо се удостојили благодати, па ипак остајемо у немару, испуњени сваког зла, пророк Јеремија је рекао: „Ко ће дати воду глави мојој и извор суза очима мојим да оплакујем народ овај дању и ноћу“ (Јер. 9, 1)? Чујем и Мојсија који о нама говори: „Једе Јаков и насити се и одврже се љубљени. Напунио се салом, удебљао се, раширио се и оставио Бога који га је створио, одступивши од Бога Спаситеља свога“ (Изл. 32, 15), и Михеја који плачући говори: „Авај, душо, неста побожног са земље и онога ко исправља нема међу људима. Сваки жалошћу ожалошћује ближњега свога и на зло припремају руке своје“ (Мих.7,2), и псалмопојца, који слично говори о нама: „Спаси ме, Господе, јер неста преподобнога, јер се умањише истине од синова људских“ (Пс. 11, 1) и остало. Проричући, и апостол нас је оплакивао, говорећи: „Нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливају крв, пустош и беда су на путевима њиховим и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Рим. 3, 12-18). Провиђајући будуће, тј. наше садашње рђаво живљење, он пише Тимотеју: „Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити“ (2.Тим. 3, 1-4) и остало. Стога тешко нама с обзиром да смо стигли до краја у злу. Јер, ко од нас, реци ми, не учествује у набројаним залима? Није ли се на нама испунило пророштво? Нисмо ли сви стомакоугодници? Нисмо ли сви сластољупци? Нисмо ли сви лакоми и вештаствољубиви? Нисмо ли сви гневљиви? Нисмо ли сви свадљиви? Нисмо ли сви злопамтљиви? Нисмо ли сви издајници сваке врлине? Нисмо ли сви опадачи? Нисмо ли сви подругљиви? Нисмо ли сви дрски? Нисмо ли сви братомрсци? Нисмо ли сви разметљиви? Нисмо ли сви охоли? Нисмо ли сви гордељиви? Нисмо ли сви сујетни? Нисмо ли сви лицемерни? Нисмо ли сви подмукли? Нисмо ли сви завидљиви? Нисмо ли сви непокорни? Нисмо ли сви лењиви? Нисмо ли сви колебљиви? Нисмо ли сви безбрижни? Нисмо ли сви немарни за Спаситељеве заповести? Нисмо ли сви испуњени сваком злоћом? Нисмо ли уместо станишта Духа Светога, постали обиталиште идола? Не називамо ли ми извештачено Бога својим Оцем? Нисмо ли уместо синова Божијих, постали синови геене? Нисмо ли ми који носимо велико име Христово постали гори од Јевреја? Нико, пак, слушајући истину, не треба да узнегодује, слично њима који су, иако безакони, говорили: „Једнога Оца имамо – Бога“ (Јн. 8, 41), да би од Спаситеља чули: „Ваш је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините“ (Јн. 8, 44). Како, дакле, да и ми, будући преступници Његових заповести, не чујемо слично од Њега? Јер, и апостол назива синовима Божијим оне који су вођени Духом, говорећи: „Јер, које води Дух Божији они су синови Божији“ (Рим. 8, 14). Како, дакле, и ми, вођени смрћу, можемо да чујемо да се називамо синовима Божијим? „Јер је телесно мудровање смрт„ (Рим. 8, 6). Међутим, они који су вођени Духом постају очигледни по плодовима Духа. „Познати су плодови Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5, 22-23). Да ли их ми имамо у себи? Или имамо све супротно? Како, дакле, можемо слушати да се зовемо синовима Божијим, а не прапротивника? Јер, оно што је рођено свакако је слично са оним од кога је рођено…

Свети Максим Исповедник

ichtys

Gaudi Sве у нама, инстинкти и све остало, тражи испуњење. Ако га не постигнемо те потребе ће нам се осветити, осим ако их не преусмеримо другде, ка висини, ка Богу. Не постаје се светитељ у лову на зло. Заборавите на зло. Гледајте ка Христу и Он ће вас спасти. Уместо што стојите пред вратима одвраћаући непријатеља – занемарите га. Подиже ли се зло? Лагано крени на другу страну. То значи, ако ти зло долази у напад предај своју унутрашњу снагу добру, тј. Христу. Завапи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Он зна како ће ти се смиловати, на који начин. Тако, кад будеш испуњен добротом нећеш се више окретати злу. Божјом благодаћу постајемо добри. Како зло више може наћи основа? Оно нестаје! Да ли те је обузео страх или разочарење? Обрати се Христу. Заволи Га једноставно, са смирењем, без прохтева и ослободиће те. Не покушавај да се исправиш лошим средствима. Нема потребе да се бојиш ђавола, пакла, нити било чега. Они само покрећу реакцију. Ни ја немам велико искуство с тим. Ствар је у томе да не седиш, нити да се изнураваш или спутаваш (тек) ради напретка. Циљ је да живиш, учиш, молиш се, узрасташ у љубави. Христовој, црквеној…

Из књиге „Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита“

 

Још нешто: https://youtu.be/C0ZXRPqRv4I?t=1h17m15s

 

Манастир Подмаине, Ancient Christian Wisdom, фото