Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?“ (Пс 115,3)

Gaudi Sвети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка за њега непотребном многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.

Архимандрит Рафаил Карелин

shinji-hedgehog-dilemma

Gaudi Sвим силама избегавај немарност! Самоувереност квари прикупљене добробити док немар не допушта ни да их сакупиш. То је као суша под којом ништа не расте. Самоувереност штети онима који имају плодове, онима који остварили неки напредак, док немар штети свакоме јер отежава онима који желе да започну, зауставља оне који су напредовали, незнавенима не допушта да уче, залуталима спречава повратак, а онима који су пали да устану. Уопште, немарност тежи да уништи сваког кога зароби.

према поукама Старца Јосифа Исихасте

black-divider-md

Gaudi Čак и у једанаестом часу, наш свеблаги Бог нас прихвата чим схватимо да нас Он очекује. Међутим, ни лукави непријатељ наше душе не мирује: њему ништа не може промаћи. Том ниткову је позната непроцењива вредност времена, и настоји да кроз испразне бриге, примамљивост и световне удобности утврди непопустљиво незнање и заборав, како би на тај начин унео потпуно очајање у човеков последњи час и победио бесмртне душе за које је Христос умро на Крсту!

старац Јефрем Филотејски и Аризонски

black-divider-md

Gaudi Eво, чедо моје, од чега треба да започне твоја по Богу спасоносна корист. Незаборавно и свагдашње треба да је твоје сећање на све што се десило и што се збива са тобом по промислу човекољубивог Бога, као и на сва Његова доброчинства ради спасења твоје душе. Никако немој себи дозволити да због помрачења злом заборавношћу, или због лењости, престанеш са присећањем на Његова многа и велика доброчинства, како не би бесплодно и неблагодарно проводио остало време живота. Јер, таква сећања. као некакво бодило, рањавају срце и подстичу га свагда на исповедање, на смирење, на благодарност са скрушеном душом, на старање за своје добро, на спремност за узвраћање добрим обичајима и сваком врлином по Богу, уз свагдашње размишљање на пророчку реч: „Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?“ (Пс 115,3). Када се душа сети свих доброчинстава које јој је човекољубиви Бог учинио од рођења, од коликих је невоља много пута била избављена, како, и поред многих безакоња и добровољних сагрешења, није праведним судом била предана духовима који су је преварили на погибао и смрт, како је човекољубиви Владика дуготрпељиво превиђао њена сагрешења и чувао је, очекујући њено исправљење, штитио је, покривао је и на сваки начин о њој промишљао, иако је својевољно страстима служила непријатељима и злим духовима, како је, најзад, благим подстицањем упућивао на пут спасења, ставивши јој у срце љубав према подвижничком животу, одушевивши је да са радошћу остави свет и сву варљивост његових телесних утеха, и уредивши да је свети оци прихвате у састав братства – неће ли, ако има добром савешћу руковођену мисао и ако размишља о свему томе, увек пребивати у срдачној скрушености? Имајући такав залог у раније примљеним добрима, неће ли [човек] заувек стећи крепку наду и говорити самоме себи: „Ако ми Он није учинио по гресима мојим и узвратио по безакоњима мојим онда кад нисам чинио ништа добро, већ се ваљао у телесној нечистоти и у многим другим гресима, него ме је помиловао таквим даровима и благодаћу на спасење, каквих ће ме тек добара и духовних дарова удостојити кад се најзад непорочним животом и испуњавањем свих врлина свецело предам на служење Њему? [Неће ли] ме тада укрепити на свако добро дело, упућујући ме и пратећи ме?“ На тај начин, онај ко има такву помисао, не заборављајући никада Божија доброчинства, подстиче себе, усмерава и принуђује на сваки добар подвиг врлине и на свако дело правде, свагда остајући ревносан и увек будући готов на вршење воље Божије.

И тако, љубљено чедо, имајући по благодати Христовој природну разборитост, свагда у себи чувај такво добро размишљање, и немој себи дозволити да, као мрачним облаком, будеш покривен погубном заборавношћу, нити лењошћу која спречава ход, осујећује ум и одваја од доличног живота, нити помрачен у помислима незнањем – узроком свих зала, нити повучен свезлом немарношћу, ни преварен телесним уживањем, ни побеђен стомакоугађањем, ни поробљен у уму жељама, ни оскрнављен саглашавањем са блудним помислима, ни побеђен гневом који рађа мржњу према брату (уколико из неког јадног и окајаног разлога жалостећи или се жалостећи почнеш да сабираш у сећању зле помисли против ближњега), нити одвојен од чисте молитве Богу, нити одведен у ропство умом, у коме би зверским помислима посматрао брата који је једне душе са тобом. Јер, због такве бесловесне нарави, пуне плотског мудровања, био би свезан савешћу и привремено предан злим духовима, које си слушао, на поучно наказање, све док ум, потпуно осиромашен и прогутан тугом и унинијем услед губитка напретка у Богу, због претходних грехова, поново не почне да, са сваким смирењем, предузима пут спасења, и, после многих трудова у молитви, свеноћних бдења и смиреног исповедања Богу и људима, не добије разрешење грехова. Тако он почиње да се опет трезни, и да, просвећен светлошћу јеванђелског познања, по благодати Божијој схвата да онај ко се свецело не преда на крст са смиреним мишљењем и самопорицањем, ко се свима не преда на гажење, понижење, презир, бешчашће, подсмех и поругу, све са радошћу подносећи ради Господа и не тражећи ништа људско – ни славу, ни част, ни похвалу, ни укусно јело и пиће, ни [красно] одело – не може бити истински Хришћанин…

Свети Марко Подвижник

(из Посланице монаху Николају)

pocetna-revnost

 

Gaudi Sнажан почетак ће свакако бити од користи ако се касније олењимо. Душа која је у почетку јака али се касније опусти лако бива подстакнута сећањем на пређашњу ревност. На овај начин она опет добија полет.

Када душа изневери саму себе и изгуби своју благословену и најпожељнију ватреност онда пажљиво треба испитати разлог таквог губитка и наоружати се усрдно против сваког погубног узрока. Њен негдашњи жар се једино може вратити истим путем којим је и изгубљен.

према поукама Св. Јована Лествичника

 


Предавање свештеника Вукашина Милићевића одржано у недељу, 6. марта 2016. године у Културном центру Источно Ново Сарајево у организацији парохије которачке а под покровитељством World Vision-a БиХ. Оквирна тема је била Православље пред изазовима савременог света.

The Ascetic Experience, фото
Advertisements