„Учитељу! шта да радим да бих наследио живот вечни?“ (Лк. 10, 25)

Gaudi Nовопрослављени српски светитељ, преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, одржао је 1965. године у манастиру Ћелије омилију у Недељу 25. по Педесетници, а чији садржај се концентрисао на причу о Милостивом Самарјанину. Ја ћу најпре дати свој превод ове параболе, а затим одмах и неколико оквирних напомена да би се видело колико је ова беседа дубоко укорењена у отачком предању, и како се овај моменат мора укључити у нашу слику о Св. Јустину, да не би неоправдано био сматран само неким острашћеним зилотом.

Јеванђеље по Луки, 10, 25-37

И гле, неки законик уста да би га испробао, па га упита: Учитељу! шта да радим да бих наследио живот вечни? А Он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он му одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим разумом својим; и ближњега свога као самог себе. А он му рече: Правилно си одговорио; то чини и живећеш. Но он, желећи да се оправда, рече Исусу: Ко је ближњи мој?

Наставивши говор, Исус исприча: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, и паде разбојницима, који га свукоше, израњавише а затим отидоше, оставивши га полумртвог. Случајно силажаше тим путем неки свештеник и видевши га пређе на другу страну. А тако и левит, дошавши на оно место, виде га и оде на другу страну. А неки Самарјанин путујући, приђе му, и видевши га сажали се над њим; и приступивши му, зави му ране преливши их уљем и вином; и сместивши га на своје кљусе, одоведе га у гостионицу и постара се око њега. Сутрадан пак извади два динара и даде их гостионичару рекавши: Побрини се о њему, а ако нешто више потрошиш, ја ћу ти надокнадити када се вратим. 36Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао разбојницима?

А он одговори: Онај који му је указао милост. А Исус му рече: Иди, па и ти чини исто.

Историјски контекст

Разлика између Јерусалима, који се налази на 750 метара надморске висине, и Јерихона, који је на 350 метара испод нивоа мора, је нешто мало преко километар. Траса је била око 27 km, са свим могућим запрекама које су могле инспирисати ову причу, а знамо да су и потоњи ходочасници путовали туда са заштитом. Свештеници и левити су ишли у Јерусалим сваке године да служе у храму. Можда Исус изабира њих за критику јер се због ритуалне чистоће не приближавају мртвом или полумртвом (Лев 21, 1-4). Ови бирају „љубав“ према Богу, а не ближњем. На страну овај егзегетски покушај, остаје као факт да један Самарјанин, јеретик за ондашње Јевреје, сматран да је на истом нивоу као паганин, прилази рањенику, не гледајући на нацију. Уљем ублажује ране, вином дезинфикује. За рањеника даје и два динара, што је била дводневна радна плата.

Отачка егзегеза

Отачки приступ као да је био трасиран интуицијом Климента Александријског. Он је понудио једно христолошко тумачење овог одломка: „А ко је овај Самарјанин до ли исти Спаситељ? Или, ко чини већу милост према нама, који смо скоро убијени од сила таме са ранама, страховима, жељама, бесом, тугама, преварама, задовољствима? Само је Исус лекар ових рана; само он искорењује пороке из корена“ (Quis dives, 29).

Не улазећи у детаље отачке егзегезе, која се од Климента преко Оригена, Амброзија, протеже до Теофилакта Охридског, могу се означити ови алегоријски еквиваленти:

Човек који се спушта из Јерусалима ка Јерихону – Адам (Јерусалим – рај, Јерихон – свет); бандити – непријатељске силе; скидање одеће – лишавање благодати; свештеник – Закон (Старозаветни), левит – Пророци (Старозаветни); Самарјанин – Христос; гостионица – Црква; два динара – Отац и Син; гостионичар – глава Цркве задужен да се побрине о њему; Самарјаниново обећање да ће се врати – Други долазак Исусов.

Многи веле да су Оци алегоризовали причу, тако да су одступили од текста. Али, алегорија никад није потпуно погрешно читање. Тежи да развије оно потенцијално у тексту. Оци виде у параболи димензију универзалне историје: човечанство је полумртво, огољено, отуђено, злостављано.

Јустиново тумачење

Јустин ће следити динамику текста и отачке сугестије, где ближњи мења улогу: у питању стручњака за Закон, ближњи је особа којој се помаже, а код Исуса је помагач. Ту је тензија и врата за различита тумачења.

Јустин говори о Сину Божијем који „је дошао у овај свет као међу болеснике: људи, сви смртни болесници… сваки човек ето, као да је рањеник на путу кога су опљачкали разбојници. Не само то, него сав род људски, браћо, ето рањеника кога су разбојници ухватили, ђаволи ухватили, обезоружали, отели му све што је Божије, израњавили га, душу израњавили гресима, страстима и оставили полумртва, како се вели у Еванђељу, како Господ вели, полумртва. Род људски, пре Господа Христа и без Њега – полумртав је… Свештеник прође, мимоиђе, не помаже брате! Левит прође, не помаже! То значи браћо, да Стари Завет, да лекови из Старога Завета не помажу, не спасавају човека од смрти, не спасавају од греха. А ко је тај милостиви Самарјанин који се смиловао на човека и на род људски, и пришао му и завио ране? Ко? Господ Христос!… Он је сишао на земаљски свет и род људски, тог страшног полумртвог рањеника, Он је превио, ране му залечио, излечио, и однео у гостионицу, у Цркву Своју… У овоме свету сваки је човек тежак болесник, болесник греха. Не мисли, него дубоко веруј, и ја и ти, и ја и ти смо рањеник тај који лежи на путу, коме никакви лекови људски помоћи не могу, нико те излечити од смрти не може, од те најстрашније и највеће муке наше“.

Јустин наставља са образлагањем шта је суштина хришћанског етоса: „Ето, данас је Господ кроз Свето Еванђеље објавио да је први закон, прво правило, прва врлина у овоме свету – шта? Сажаљење, сажаљење према човеку грешнику. Не уображавај ако си, како ти мислиш, здрав духовно, када су сви болесници око тебе. Ако то мислиш, ти си баш највећи болесник коме је најпотребнији Господ Христос, јер гордост разара твоју душу… Ми људи, стичемо Живот Вечни само тако ако предамо себе кроз љубав Богу и ближњем. То значи шта? Да живот је, мој Живот Вечни у рукама Божијим и мојих ближњих, у рукама твојим и њиховим, а и твој живот је исто тако, Живот Вечни је у ближњима твојим, не у теби“.

Ове речи, неодољиво подсећају на егзистенцијалистичку теологију Јована Зизјуласа, Јанараса и њихових истомишљењака. Твој живот није у теби него у другоме. На драматичан начин то Јустин понавља: „Не мисли, немој мислити да је Живот Вечни у твојим рукама. Не, Живот Вечни није у твојим рукама, него у рукама твог ближњег, у рукама Бога и твога ближњег“. Нема морала, нема вере, нема закона на коме се можеш осигурати јер је твој живот у руци ближњега. Другог који ће те волети и тако ти дати живот вечни. Кроз ту љубав спасава архетипски Самарјанин, Господ Исус. Ми смо пак хришћани, наставља Ава, само „ако имамо самилости према људима, према ближњима, према браћи“.

Иако је дао христолошки одговор, Јустин се враћа на питање: „Ко је ближњи мој, ко је ближњи твој? Спаситељ је казао у данашњој причи: ближњи је твој сваки паћеник у овоме свету, сваки страдалник, свако људско биће које се мучи и пати – у чему? У гресима, у страстима, а такав је сваки човек у овоме свету. И то је ближњи твој па био он Србин, био Кинез, био Американац, био Рус, то су ближњи наши. Човек под тешком челичном плочом смрти и греха – то је ближњи мој“!

У првом случају ближњи је Исус, у другом грешник. Није Јустин био збркани мислилац, него са више тачака посматра исту причу. Није био систематски богослов као св. Тома Аквнски, него је пратио двоструке егзегетске нивое које су Оци трасирали. Милосрђе је кохезивна сила људског рода. То није ни раса, ни вера, ни крвни односи, ни пол… Појам ближњег се тако проширио ван Цркве и ортодоксије. Верујем да ни ово није у колизији са јасним антиекуменизмом за који је ревновао Ава. Доктринарна и еклисиолошка чистоћа се морају чувати и не релативизовати, али опет то не значи претворити се у секташа, како многи доживљавају Јустинову поруку.

Инкарнирани пример овога што желим рећи, где се наоко неспојиве ствари обједињују у мисли и делу, имамо код Илариона Алфејева, митрополита волоколамског и председника Одсека спољних црквених веза Руске православне цркве. Мислим да је свима добронамернима познато његово еквилибрирано држање у екуменском дијалогу, где не долази до релативизације православне вере. Док је био игуман*, требао је обавити једно опело у некој забити. Било је више од стотину људи. Одмах после сахране, почела је кишa. Иларион је питао да ли би неко повезао њега и помоћника до најближег насеља. Сви су нашли изговор, а добар део је журио у ресторан на ручак. Стога се он и помоћник по пљуску упутише сеоским путем, али не знајући чак ни куда их пут води. Пошто су прошли доста, сустигоше их једна кола, у којима је било неколико Литванаца католика, који су били на сахрани. Иларион их је упитао да ли су позвани у ресторан, а они рекоше: „позвани смо, али је за нас важније да пружимо услугу православном свештенику, него да идемо у ресторан“. Ко се у том тренутку, пита Алфејев, „показао мојим ближњим“?

Зоран Ђуровић

Рим 06.07.2014.

Advertisements